NEŠTO O POSVEĆENOSTI
P R O L O G
Negde na početku
vremena dok su još uvek postojali posebni
Bogovi neba i zemlje, mora i kopna, biljaka i životinja, rešio je Stvoritelj
– da konačno na Zemlji stvori savršeno živo biće koje će trajati bar 150
godina. Ali kao svaki Stvaralac – bio je sumnjičav kada je u pitanju SAVRŠENOST budućeg dela – jer je nameravao da
ga stvori od nesavršenog materijala – sa nesavršenim upravljačkim sklopom i naravno
podložnog svim mogućim slabostima - bića koje ume da misli. Osnovna ideja
mu je bila da ga potstakne da se SAMOUSAVRŠAVA !!! Odmah je dakle odlučio da će
najveća većina ljudi biti prosečnog duha
– ali nije doveo u sumnju mogućnost da pojedini
budu i nadprosečni. Da bi sve to
realizovao bilo mu je jasno da mora postojati UZOR takvog “savršenog čoveka”
– ali koji ne sme biti pristupačan svima. Zato je rešio da upita Braću Bogove
različitih svetova gde bi oni SAKRILI - takav “model” ?
Bog mora odmah
velikodušno ponudi kako će on u svojim morskim dubinama ”savršenog čoveka” sakriti
u ”plavu pećinu” tako da ga nikada niko neće pronaći dok je sveta i veka ...
”Bojim se da si me malo podcenio dragi Brate ”– reče mu Stvoritelj ”Čovek
koga ja mislim da stvorim plivaće skoro kao riba, a ako bude dovoljno uporan
i nauči da dovoljno dugo zadrži dah – sigurno će pronaći Tvoju ”plavu pećinu”
pre ili kasnije. Bojim se naime da bi takvih ljudi koji bi uspeli da pronađu
UZOR ”savršenog čoveka” bilo mnogo više nego što Ti misliš - i mnogo više nego što
bih ja želeo da ih bude ! ”
Bog neba predloži,
smirenijim tonom, da MODEL ”savršenog čoveka” sakriju tu negde na Nebu – među
sobom i među oblacima – jer se nijedan čovek neće usuditi da ga traži na
nebesima, i to - među Bogovima. Tvorac
zažmirka rezignirano pa reče :
”Negde se nismo razumeli Brate moj. Miševe, crve, guštere i zmije i sve
drugo što gmiže po zemlji sam već stvorio. Čovek koga ću ja stvoriti na
Zemlji, će najpre hodati USPRAVNO, a zatim će vrlo brzo početi da lepi ptičja
krila pčelinjim voskom, da bi pokušao da leti bar poput ptica i pčela. Konačno će
sagraditi gvozdene ptice, kojima će tako zujati među ovim našim
oblacima, da će, bojim se i nama ovde biti tesno.
Sve u svemu Braćo moja, moram sa žaljenjem da zaključim da je svako od Vas
preterano zaokupljen svojim svetovima, da bi mi dao koristan savet. Ja Vam se ipak
zahvaljujem na trudu, jer ste me učvrstili u uverenju da postoji samo jedno
mesto gde čovek neće tražiti UZOR “savršenog čoveka”– a to je u NJEMU
SAMOME ! ”
Kada je ostao sam, nad svojom projektantskom tablom, Bog je znao da mu
je sada jedino neophodan KLJUČ! Za sve ljude koji to zaslužuju, koji to
dovoljno žele, a učeni su da traže i naučili da pronalaze rešenja – jednom rečju
koji će se posvetiti ZADATKU koji će
im On postaviti – biće potreban KLJUČ kojim će moći da ”odključaju” tajnu UZORA
savršenog čoveka - kada do nje budu uspeli da se probiju.
Na stolu je već imao sve pripremljene ALATE kojima će čovek GRADITI svoj
SVET (civilizaciju). Bili su tu i Vavilonska kula i
gradovi Ur i Uruk. Prebirao je između nacrta Likurgovog programa Egaliteta
(ukidanja ropstva u Sparti) i Solomonovog hrama, Sokratovih peripatetičarskih
kurseva šetača kroz šumu koji vode filozofske rasprave, i scenarija DRŽAVE spremljenog
za Aristokla, programa Aristotelove Akademije i tako redom dok nije došao do
Grada Sunca (Civitas Solis) namenjenog Tomasu Kampanelli, ali u svemu tome nije
bilo onog posebnog ključa -
za otključavanje ”samoga sebe”.
Iznenada iz gomile nacrta uoči kako izviruje Program ŠKOLE BROJEVA koju će
Pitagora osnovati tek u svojoj punoj zrelosti – pošto je prve 54 godine
svoga života proveo putujući i učeći u Egiptu, Persiji i drugim velikim
centrima tadašnje nauke. Na jednoj od strana Programa VELIKOG BROJA ugleda
Pitagorin magični kvadrat pa reče :
4 9
2
3 5
7
8 1
6
”To će biti sasvim dovoljno da bude KLJUČ. Čoveku
koji već zna da sam u njega usadio seme njegovog NOVOG početka – odnosno
njegovog zemaljskog PRODUŽETKA – ako bude sposoban da razume i ako bude na putu
samousavršavanja – ovaj KLJUČ će biti dovoljan! Kada ga odgonetne znaće
kako da izpolira ono najbolje u sebi i kako da to stavi u službu najviših
CILJEVA svoje zemaljske Zajednice ljudi – kako će ih poučiti Platonova : ”DRŽAVA”
!!!
NEMOGUĆI ŠEGRT
Mnogo, mnogo, mnogo vekova kasnije, na Zemlji se
odigrao jedan neobičan događaj koji je, bio u neposrednoj vezi sa upravo ispričanim razgovorom Bogova među
oblacima. Negde u XV veku, počela je u Evropi gradnja jedne svete građevine na jednom brdu koje je
dominiralo okolinom, po nalogu jednog
vlastelina i po projektu Protomajstora, sa nekoliko desetina majstora
nadzornika, nekoliko stotina pomoćnika, koji su ugrađivali kubične kamenove
koje je na dnu brda u kamenolomu preko hiljadu šegrta nadničara klesalo, i
izvlačilo gore na vrh brda radi ugradnje. Gradnja je tekla besprekorno harmonično,
čak i u jedinstvenom TEMPU, jer su nadzornici davali RITAM svojim udarcima čekića
– slično predvodniku galiota koji je davao ritam udarcima dva malja o trupac na
pramcu galije, da bi galioti, 15 pari vesala potezali u istom trenutku i tako
postizali najveću brzinu - dok nije bilo VETRA !
To je medjutim bilo tek na pola snage – jer
galija NAJVEĆU brzinu
postiže tek sa vešto uhvaćenim vetrom da ”napuni” JEDRA
– kao što čovek najbrže plovi gonjen ŽELJOM !
I tako su oni radili od svitanja do sumraka. Norma im
je bila jedan kubični kamen dnevno po čoveku – potpuno oblikovan i ugrađen. A
onda jednoga dana, sve se odjednom promenilo. Jedan od šegrta, kao da je
dobio ”vetar u leđa” – počeo je da radi DVOSTRUKO BRŽE i od tog dana da završava
po dva kubična kamena dnevno, kao da se u njemu ”otkačio neki feder” koji ga
je gonio duplo većom brzinom ! Počeo je da radi od podneva do ponoći i uspevao do sutona da odvuče na brdo po dva
kamena, a večeri je provodio šetajući pored reke i razmenjujući iskustva sa
drugim zanatlijama.
Svi su se pitali šta se desilo? Kao i u svakoj zajednici, svako je imao svoj odnos prema novonastaloj
situaciji. Neki su nastavili neumorno da ”zabušavaju” kao da se ništa nije
desilo i predavali su svaki drugi dan po jedan kamen, za po jednu
dnevnicu. Najveći broj nadničara je i dalje mirno odrađivao svoju dnevnicu samo
jednim kamenom. Treći su počeli krišom da ogovaraju ”nemogućeg” šegrta, govoreći
kako je poludeo. Ostali su mu tiho zavideli. Neki
su pokušavali da se takmiče sa njim. Retki su ga stizali na dan, dva - ali ne duže.
Kada je vlastelin čuo da postoji nadničar koji može da uradi DVA kamena
dnevno, tražio je od nadzornika da dupliraju dnevnicu svakom ko
uradi po dva kamena. Već sledećeg dana ”nemogući” šegrt je uradio TRI kamena
od podneva do ponoći. Nadzornici su se tek tad našli na ”mukama”. Neke šegrte
su morali da teraju na posao, druge da nagrađuju za drugi kamen, u svakom slučaju
mogli su da zaborave na harmoniju ”mirnog posla” nadzora gradnje. Na kraju
im nije preostalo ništa drugo nego da zahtevaju od Protomajstora, da zamoli Gospodara
da pozove na razgovor ”nemogućeg” šegrta i zatraži od njega da objasni - o čemu
se tu radi ?
Vlastelin je pozvao na razgovor ”nemogućeg” šegrta i to u vreme kada su
u tabernaklu bili i Protomajstor i nekoliko majstora i čak desetak pomoćnika.Pitao ga je zašto (šta god da se desi) - on UVEK radi VIŠE od ostalih ? Ovaj odgovori : ”Gospodaru – moram
da Te zamolim da ostanemo sami sa Protomajstorom – onda ćeš dobiti odgovor na
Tvoje pitanje.” Protomajstor je samo klimnuo glavom.
Kada su u baraci ostala samo
njih trojica, ”nemogući” šegrt progovori :
”Dakle Gospodaru, dok smo još radili od svitanja do sutona, ja sam jednog
dana uradio svoj kamen već do podneva i doneo ga gore na gradilište. Tačno u
podne, peklo je Sunce, nigde nije bilo ”žive duše” i ja nisam odoleo iskušenju
da zakoračim na mermerni pod našeg Zdanja. Kad tamo na sred poda pritisnut sa četiri
mala kamena u uglovima da se ne bi zamotavao, nalazio se pergament na kome su
bili svi crteži našeg Hrama,
i to iz svih uglova i sa svim ukrasima kakve nisam mogao ni da sanjam. Najpre
sam se strašno prepao, jer mi je bilo jasno da se nalazim tamo gde ne bih
smeo da budem ! Ipak nisam odoleo. Sav pretrnuo prišao sam bliže pergamentu
i ugledao veličanstvenu Građevinu, toliko lepu da sam izgubio tlo pod
nogama i samo tupo seo na mermerni pod, kao da me je grom pogodio. U
grudima mi je treperila neobuzdana prepelica oduševljenja LEPOTOM !!!
Ne znam šta se tačno toga trenutka dogodilo, ali meni je odmah bilo
jasno da mi više
neće biti važno ni kada jedem, ni koliko spavam, da ću samo raditi do
iznemoglosti
– sve dok NAŠ HRAM ne bude
ZAVRŠEN !!!
Niko me dakle nije video i ja nikome ništa nisam rekao, ali je moglo
vrlo lako da se desi da ni ja NE VIDIM crtež na podu jer je boja
pergamenta bila skoro ista kao žućkasta boja mermernog poda hrama. Pergament mi je ”pokazala” (da tako kažem) ČUDESNA STRELA SVETLA sa Juga. Naime, kao što znate, u našem
Hramu je od svih zidova tek podignut južni, jer je u njega morao da bude ugrađen
vitraž koji je prvi stigao na gradilište. Podignut je dakle zid u koji
je ugrađena trifora (trostruki prozor) u čijem srednjem polju je postavljeno
svo staklo u ”crtež” od olovnih traka koje dele parčiće stakla, osim onih 5
komada na samom vrhu luka srednjeg prozora, koji čine PENTAGRAM. U trenutku
kada sam ušao, tačno u podne, kao nožem odsečen oštar zrak Svetla
suknuo je kroz ovih 5 otvora i pao na pergament i tako mi omogućio da uopšte primetim
talasasti papir koji je odstojao od savršeno poliranog mermernog poda. Tek kada
sam prišao crtežu, video sam da svetlosni zrak tačno gađa kvadrat sa devet brojeva, koji je stajao u uglu
pergamenta :
4 9 2
3 5 7
8 1 6
Protomajstor uznemiren, prošeta po radionici – dobro razmisli pa tiho reče
:
”Poštovani Gospodaru, ovog šegrta sam ja lično upisao kada smo počeli
radove, jer ga poznajem već desetak godina sa raznih gradilišta koja je morao
da menja jureći veću nadnicu, da bi prehranio porodicu, inače bi on odavno
postao ne samo pomoćnik, nego možda i gotov Majstor našeg zanata. Jedino što u
ovom trenutku mogu da predložim, svestan ISTINE da je na ovom svetu vrlo malo
tako čestitih ljudi kao što je on, to je da se ovde pred Tobom i predamnom ZAKUNE
da ovo što smo sada čuli – nikada i nikome ko ne pripada našem esnafu neće ponoviti. Šegrt spremno uzviknu : “Kunem
se!” U njegovom slučaju to je dovoljna garancija ugrožene tajnostI - zaključi
Protomajstor, a zatim dodade :
Što se Tebe
Gospodaru tiče očekujem da prepoznaš bar nekoliko stvari :
Najpre da je
ovaj čestiti čovek bio najvredniji i proizveo do sada na ovom gradilištu najviše
od svih radnika ! Zatim da je iskazao vanrednu lojalnost, smernost i
iskrenost time što je znao da je učinio prekršaj, a ni jednog trenutka nije
pokušao da nam to sakrije. I konačno da je iskazao MUDROST dostojnu
zrelosti Majstora kada je tražio da se isprazni baraka, jer nije bio siguran KO
SVE SME da čuje ono što će tada reći ! U tom smislu očekujem da ga nagradiš
kako dolikuje i da meni dozvoliš da mu otkrijem Tajne koje će mu omogućiti
da sve svoje talente stavi još više u funkciju ubrzanja naše gradnje i povećanja
njene trajnosti ! ”
Vlastelin se
zamisli, pogleda jednog, pogleda drugog, pa polako reče:
”Ti ćeš
Protomajstore ovom čestitom čoveku i najvrednijem učeniku toliko povećati
nadnicu, da više nikada neće imati potrebe da ode iz naše Zadruge tražeći
bolju platu !
A Ti ćeš
vredni Majstore, već od sutra prestati da klešeš, jer je to za Tebe postalo
gubljenje vremena. Tvoj jedini posao
će biti da obilaziš gradilište kao pomoćnik nadzornika i koristiš svaku priliku
da grupama graditelja, kada je planirano vreme njihovog obeda ili odmora, pričaš
svoju zanosnu priču o tome kako si usnio NEOBIČAN SAN. Prepričavajući
svoj san opisačeš do najsitnijih detalja crteže Hrama koje si video, naravno
svakoj grupi radnika na njihovom nivou razumevanja stvari.
Da bi oni otvorili svoj um za Tvoj san, pokušaćeš
od svakog od njih da ”napraviš” DRUGA, koji je spreman da sa Tobom podeli
Tvoj san. Toj veštini stvaranja prijatelja koja se zove : ”Četiri
spoprazuma” *
mene je naučio
moj pobratim Don Miguel RUIZ iz jedne daleke zemlje :
1. – Neka Ti
iz usta idu samo BISERI! Ako pričaš o čoveku sa deset osobina
od kojih je devet loših a jedna dobra –
ili pričaj o toj jednoj – ili ćuti !
2. – Nikada ništa
ne primaj LIČNO! Ljudi uvek pričaju o sebi, retko o Tebi.
3. – Ne pravi
PRETPOSTAVKE ! Pitaj čoveka šta je hteo da kaže ili uradi ...
4. – Sve što
samo od Tebe zavisi – uradi uvek NAJBOLJE što možeš ! ”
E P I L O G
I zaista novi Majstor je napravio čudo!
Za samo nedelju dana je vratio PESMU na gradilište!
Svaki šegrt je klesao po DVA KAMENA dnevno !
Za par nedelja su svi uz pesmu obavljali svoje dužnosti :
Šegrti pevajući svoju pesmu, Kalfe svoj menuet, a Majstori svoju himnu!
Njihovo Zdanje, građeno VIZIJOM - jedara punih vetra zbratimljene
ŽELJE –
izniklo je stvarno u neverovatno kratkom vremenu kao začarani MODEL
savršenog ŽIVOG BIĆE – kakvo je upravo “projektovao”
Gospod Bog na početku Sveta !!!
* * * * * * *
Ovde
pogledajte šta je danas POSVEĆENOST POSLU !!!
Ovaj kompletan komercijalni ”igrani film” od samo 1:00
minuta – sadržajniji od većine
radila je ekipa od 48 POSVEĆENIKA – vrhunskih
profesionalaca – 25 dana !
Bili su plaćeni između 75.000 US$ reditelj i
scenarista – i 5.000 US$ Poglavica Maja !!!
Tako su
bili plaćeni za 1 minut + 20. godina iskustva – da bi za manje od mesec dana
Mogli
da naprave ovo ČUDO OD REKLAME !!!
Ali ga nisu napravili – zato što im je neko “podviknuo”
da budu posvećeni –
niti zato što su ovde bili tako dobro plaćeni - nego zato što imaju vrhunsko ZNANJE
koje je uvek tako plaćano – da bi mogli da se usavršavaju
i POSVETE
POSLU !!!
* - Don Miguel Ruiz : ”ČETIRI SPORAZUMA”– Mono & Manana – MOĆ KNJIGE – 2004 -
Beograd
