OSNIVAČI POSTMODERNE ARHITEKTURE U SRBIJI
Tokom perioda 80-tih, srpska arhitektonska scena je izuzetno živa. Mlade generacije arhitekata izlažu svoje projekte, a vodeću ulogu u izlagačkoj aktivnosti ima Galerija Studentskog kulturnog centra, koju vodi Biljana Tomić. Kroz ovu galeriju prošli su gotovo svi značajniji mladi arhitekti koji su se istakli u periodu 80-tih. Ova galerija nije bila samo izložbeni prostor; u njoj su održavana predavanja, radionice, performansi, a značajna je bila i izdavačka aktivnost. Zahvaljujući Biljani Tomić, galerija je predstavljala svojevrsna vrata sa pogledom iz Beograda u svet i istovremeno sa pogledom iz sveta ka Beogradu, koja su uvek i svima bila širom otvorena.
1980. godine slikar, kritičar i teoretičar umetnosti Dragoš Kalajić (1943-2005) okuplja arhitekte i slikare na izložbi »Vertikalna umetnost« i osniva grupu »Beogradska Vertikala« čiji su članovi bili, pored Kalajića: Olja Ivanjicki, Aleksandar Cvetković, Božidar Damjanovski, Dragan Mileusnić, Kosta Bunuševac, Dejan Ećimović, Vesna Vujica, Slobodan Maldini, Marin Rajković, Mustafa Musić, Ognjen Babić. Posthumno je u grupu uključena Milena Pavlović-Barili. Manifest Vertikale predstavio je Kalajić: »vertikalni umetnici modernu umetnost smatraju zastarelom i prevazidjenom, umetnost koja je stvarana radi umetnosti, igre, optičkih atrakcija, skandala... Vertikalni umetnici hoće da umetnosti vrate njenu suštinsku funkciju: ona treba da bude sredstvo budjenja, razvijanja i usmeravanja suštinskih sadržaja čoveka ka ciljevima koji se zovu Apsolut, odnosno Lepota, Dobrota, Istina«.
1980. godine slikar, kritičar i teoretičar umetnosti Dragoš Kalajić (1943-2005) okuplja arhitekte i slikare na izložbi »Vertikalna umetnost« i osniva grupu »Beogradska Vertikala« čiji su članovi bili, pored Kalajića: Olja Ivanjicki, Aleksandar Cvetković, Božidar Damjanovski, Dragan Mileusnić, Kosta Bunuševac, Dejan Ećimović, Vesna Vujica, Slobodan Maldini, Marin Rajković, Mustafa Musić, Ognjen Babić. Posthumno je u grupu uključena Milena Pavlović-Barili. Manifest Vertikale predstavio je Kalajić: »vertikalni umetnici modernu umetnost smatraju zastarelom i prevazidjenom, umetnost koja je stvarana radi umetnosti, igre, optičkih atrakcija, skandala... Vertikalni umetnici hoće da umetnosti vrate njenu suštinsku funkciju: ona treba da bude sredstvo budjenja, razvijanja i usmeravanja suštinskih sadržaja čoveka ka ciljevima koji se zovu Apsolut, odnosno Lepota, Dobrota, Istina«.
KA ARHITEKTURI DUHOVNE VERTIKALE
Pan-istorični dualizam evropske kulture u kome, (po rečima nekih istoričara) »danas sve manje znamo šta je 'umetnost, a sve više sumnjamo u nauku, želeći, pritom, po svaku cenu da ih na neki način spojimo“) - privodi Modernu umetnost njenoj konačnosti u znaku stvaranja dela (robe) brze potrošnosti, izlazeći time u susret efemernosti HORIZONTALNIH potreba potrošača. Taj smer odvajanja od konceptualnih sadržaja, »zanatske«, dakle iskustvene i proveravane metodologije i kompleksne forme, bogaćene ornamentom (kao znamenjem a ne ukrasom), morao je, po logici koncepta dosetke, dovesti do protiv - pokreta, odnosno do reafirmacije širokog trezora antropoloških kvalifikativa (od socio-psiholoških i duhovnih, preko ritualnih i spiritualnih, do arhetipskih i transcendentalno-metafizičkih potreba), do svojevrsne obnove ljudske DUHOVNE VERTIKALE, kao sadržajnog modela i podstreka novom pristupu stvaralaštvu. Takav post - moderni stav, kao i okupljanje oko pojma VERTIKALNE UMETNOSTI, mora, čini mi se, podrazumevati bar dva aksioma, koja ću pokušati izložiti i kao pretpostavku mog rada. Aksiomi su: zamena pojma isplativosti pojmom hiper-racionalnosti (dakle mudrosti); zamena homeostatskog nagona naporom ka pro - življavanju i formiranju idealnih modela, dakle ka KOSMIZACIJI, što je u smislu osvajanja svesti o kosmičkom položaju čoveka, pored ostalog, jedan od bitnih preduslova svake „napredne ekologije“.
Iz svog dugog rada na razmatranju modela integrisanja renesansnih utopija, orijentalnih paradigmi (kao transcendentalnih modela) i tekovina našeg civilizacijskog kruga, ovom prilikom želim da predstavim jednu svoju ekstrapolativnu grafičku rekonstrukciju Kampanelinog Civitas solis, iz 1974. godine, kao i njenu savremenu razradu: Hram blaženstva. sjedinjenja i pomirenja; paviljon duhovne i telesne komunikacije, ili, u balkanskog prevodu Rospi-Pantheon. Bitna funkcija hrama je »kvalitet života« u domenu inicijacije u ontološki totalitet LJUBAVI. Sama arhitektonska forma hrama je ustanovljena kao dvojno simetrični objekt (sledstveno renesansnoj strogosti, shvaćenoj ovde kao »urbanistička regulativa«), ali sadržeći iznutra dve SPIRALE, izvedene kao dva naspramna lavirintska meandra. Crtačka prezentacija je svesno reminiscentna u odnosu na nasleđe. Na taj način, i činom, i ritualno, želim da evociram i aktuelizujem artističko-scijentističku paradijastolu vremena post-moderne umetnosti, odnosno njene specifične perspektive u znaku DUHOVNE VERTIKALE - VERTIKALNE ARHITEKTURE.
Kulturni centar Beograda
Likovna galerija
05 - 18.01.1981. godine
arh. Marin Rajković
VKV zidar iluzija
Нема коментара:
Постави коментар