STARO SAJMIŠTE NIJE LOGOR

Srećan VI.rođendan BLOGA
srećan 100. post na ovom BLOGU

STARO SAJMIŠTE NIJE LOGOR

ONO JE DRAGULJ IZGRAĐENE UTOPIJE

(poslednji put objavljeno 15.07.15)

Nevladina organizacija

ALIJANSA UNIKATNE ARHITEKTURE

ulaže najoštriji protest Vladi Srbije

I Skupštini grada Beograda

ŠTO UČESTVUJU U PLANIRANJU REKONSTRUKCIJE

STAROG SAJMIŠTA KOJE ĆE ZAUVEK OSTATI LOGOR !!!

Pozivamo sve Beograđane – da podignu svoj glas protiv toga

DA BEOGRAD ZAUVEK BUDE ŽIGOSAN KAO STRATIŠTE

- što Beograd ničim nije zaslužiuo –

Zahtevamo od Beograđana da traže REFERENDUM

O TRAJNOJ NAMENI STAROG SAJMIŠTA

U kome jedan specijalizovani prostor (recimo Kula)

Može biti posvećem i sećanju – za one koji to kao

Građani – ne nose stalno u srcu.

Starom Sajmištu - ne treba NIKAKAV UZOR :

STARO SAJMIŠTE JE JEDINA IZGRAĐENA UTOPIJA

u čitavoj istoriji gradnje – i zahtevamo od zemalja koje su ovu

UTOPIJU – obesčastili 1941 – 44 - u srcu Beograda –
- pošto ne mogu "da vrate u život 48.000 žrtava - 

da nam VRATE Staro Sajmište koje su izgradile

33 zanatske zadruge uz pomoć

 Nikole Pašića i Đorđa Wajferta – i koje je osvetilo

raniji i značajniji „genius loci“ od tuđeg logora :

„ ... Mesto međunarodne saradnje

i kulturne razmene sa celim Svetom ... “

(kako piše u Programu Društva za zemaljske izložbe iz 1923.)

STARO SAJMIŠTE NIJE LOGOR – ONO JE DRAGULJ !!!

Pročitajte tekst sa A4A - iz 2007. - u nastavku (ili na linku ispod)

http://www.a4a.info/ArticleView.asp?article_id=1085

ili ovde post : 25.11.2012 - SREDNJA KLASA NA S.Sajmištu -

Staro sajmište nema cenu – ono je dragulj

Suočeni sa kampanjom da se jedino S.Sajmište proglasi za LOGORSKI MEMORIJAL

Kada sam 01.juna 2007 godine u Privrednoj komori Srbije (kao moderator) u organizaciji Sektora za kulturu Opštine Savski venac vodio vrlo posećenu tribinu SILAZAK BEOGRADA NA REKE, okosnica je bio diplomski rad arhitekte Dragoslava - Dika MANOJLOVIĆA. U spontanoj debati posle predstavljanja rada obimnom dokumentacijom - veći broj stručnjaka medju prisutnim planerima, urbanistima, arhitektima, umetnicima i novinarima – saglasio se da je prema trendovima cena na današnjem tržištu nekretnina u Beogradu, takozvani Savski amfiteatar (sve od Gazele do Brankovog mosta) u kategoriji oko 10.000 EVR./m2 !!! Iznad svih kategorija u gradu !!! Ovaj rad je starijeg datuma – ali je jedan od najobimnijih (istoriografski) i najinspirativnijh u planerskom smislu – pa je kao takav bio predstavljen i na Venecijanskom bijenalu – iako osim ovog rada u Beogradskim arhivama postoji nekoliko desetina predloga o «silasku Beograda na reke». Na toj tribini medjutim - niko od učesnika nije tražio da se o bilo čemu opredeljuju - aplauzi i divljenje jednom temeljnom radu bili su nepodeljeni. Staro Sajmište je samo uzgred pomenuto ! Danas medjutim, kada smo suočeni sa bezobzirnom kampanjom da Staro Sajmište postane «atrofirano srce Beograda» time što će jedino ono biti proglašeno za LOGORSKI MEMORIJAL, postavlja se pitanje ko je «pogrešno razumeo» gore navedeni podatak o 10.000 EVR.-/ m2 ??? Staro Sajmište je 1987 godine proglašeno samo : KULTURNIM DOBROM – nema «fašizma» ! Kako je čak 27 novina pisalo o pomenutoj Trbibini. - u prilogu vam šaljem aviofotografiju Starog Sajmišta iz 1938 godine kao dokaz o tezi iz naslova da je ovaj fragment Savskog amfiteatra bio NAJLEPSI DRAGULJ evropskog urbanizma i u tom smislu ponos Beograda između dva rata. Zašto je nastalo S.Sajmište, osim što je upravo zbog svoje uredjenosti 3 godine bilo nacistički logor? Trgovačka, Industrijska i Zanatska komora, Savez zem.zadruga i Srpsko poljoprivr.društvo su u periodu od 1923 - 1933 uz Beogradsku trgovačku omladinu kao članovi Društva za zemaljske izložbe uspeli da se izbore za ideju Međunarodnog sajma i da sakupe osnovni kapital - na osnovu koga su 10.09.1933 usvojena nova Pravila Društva – po kojima je svaki kolektivni član akcionar po funkciji. Početni kapital je iznosio 1.222.000, Zadužbina Nikole Spasića je dodala 500.000.- i Narodna banka još 300.000. – kada se pod novom Upravom, od 01.04.1937 pridružilo 13 udruženja trgovaca, 6 udruženja zanatlija, 5 udruženja industrijalaca i tri Slobodne privredne organizacije. (Podaci iz porodične arhive jednog od tri projektanta S.S: - arh.Rajka Tatića - Izgradnja 3/2003) Zašto insistiram na ovih 33 UDRUŽENJA ? Zato što ova nesrećna zemlja nikako da nauči koliko je koštao monopol familije KARIĆ kada je kao najjača bila «jedini buldožder» RAZVOJA ! Zatim je 18.12.1935.Veće Beogradske opštine ustupilo na uživanje Sajmištu 36,33 ha na 50 godina. Narodna banka je 08.05.1936. na postojeći ulog oko 2.000.000 zajedno sa Založbenim zavodom koji je stavio hipoteke na buduće (nepostojeće) paviljone – odobrila trostruki iznos kredita od 6.000.000 dinara sa kamatom od 7% i počekom od 5 godina. Zašto je ovo bitno ? Zato što se sve desilo za 16 meseci - kada je Država htela da stimuliše svoju PROIZVODNJU. Staro Sajmište je 1944 godine sravnilo sa zemljom savezničko bombardovanje. Da se «zatre klica» naci – stratišta ! Ponovo da podsetimo : JUDENLAGER ZEMLIN 1941 je 28.10.1941 otvorila DRUGA Zemlja – Nemački Rajh – na teritoriji TREĆE zemlje – NDH koja je svoju jurisdikciju nad Zemunom proglasila 10.10.1941 godine. Logorska «epizoda» Starog Sajmišta je trajala nepune tri godine i Srbiji ostavila samo 48.000 ljudskih žrtava i savezničkim bombama «preoran» najlepši BELI CVET evropskog urbanizma – mali PLANSKI izgrađen grad za samo godinu dana - 14 ha. Od 1944 ni jedna vlast na ovoj teritoriji – nije «ni korov počupala». Kome je tada bilo važno koliko je bilo žrtava koje nacionalnosti - osim Nacistima. Svaki ljudski život je jednako vredan i nijedan nema cenu, osim u dnevnopolitičke svrhe. Taj ljudski život je jednako vredeo i u Starom Sajmištu, i u današnjem Rudarskom fakultetu (sedištu Gestapoa) i u današnjem Zavodu za patente koji je bio jedan od najstrašnijih gradskih zatvora - logora pod Okupacijom. U ovoj zgradi postoji (danas kancelarija) na III. spratu iz koje se zatvorenik BACIO KROZ PROZOR tokom saslušanja od strane oficira Gestapoa. Tu sada radi jedan evropski funkcioner za patentna prava. Pa zašto onda samo Staro Sajmište mora OSTATI LOGOR za sva vremena ? Da li zato što je bio ogledni poligon najnovijih TEHNIČKIH DOSTIGNUĆA svoga vremena - pa bi današnju Državu kada bi ponovo (rekonsrtruisan) postao evropska RETORTA IDEJA - opominjao da pokrene neku PROIZVODNJU ? Da li zbog toga što sadašnju vlast podseća da je obećala denacionalizaciju još 2000. godine, ili zato što joj i sad 115 umetnika,među kojima ima svetski priznatih,žive i stvaraju u jednoj od poslednjih «favela» u Evropi. U autentičnoj scenografiji a la Kusturica. Da li brojni UMETNICI u ovoj Zemlji mogu da zadrže NA KORIŠĆENJE ono što im je namenjeno, i ono što su koristili u kontinuitetu 70 godina - pa zato ima «genius loci» (magiju mesta). Ja vam garantujem da ako UMETNICIMA damo «na staranje» Staro Sajmište – oni ga neće prodati nekoj drugoj firmi POSEYDON – kao što je tuđe vlasništvo prodala za keš - Direkcija za izgradnju !    I konačno nekoliko reči o razumevanju pojma PIJETETA prema ŽRTVAMA. Ako neko razume ovaj pojam on ga nosi u srcu – NEPREKIDNO. Dovoljno je da jednom pročita «Kako upokojiti vampira» - Borislava PEKIĆA pa da za sva vremena razume monstruoznu dubinu psihološke torture koju je primenjivao Gestapo pri saslušanjima. To za one kojima je iskreni pijetet na srcu. I za one kojima svaki ljudski život podjednako vredi. Za one druge, koje na to treba podsećati jednom godišnje, jednom mesečno, jednom nedeljno : koliko se ja razumem u savremenu tehnologiju dovoljan je jedan BIM projektor, vrhunska dokumentarna produkcija Verana MATIĆA na jednom CD – u i jedan beli zid – koji može biti u POSEYDONU gde je sedište Društva «Memorijal S.S», ali i na Rudarskom fakultetu i u današnjem Zavodu za intelektualnu svojinu. Što se umetnika tiče nikakve BUKAGIJE na Starom Sajmištu još 60 godina ne dolaze u obzir ! Umetnici očekuju da Država Staro Sajmište rekonstruiše u celosti prema njegovoj prvobitnoj nameni da bude kulturno žarište PRIMENJENE UMETNOSTI umetnika svih evropskih zemalja. A reći ću vam i zašto ? Postoji naime jedna potresna istorijska beleška iz 2002 godine : Izvesni Nemac (zvaćemo ga) Fric, je 1941 godine regrutovan kao klinac (18) i kao redov Wermarhta poslat za logorskog čuvara u Zemun. Najpre se sažalio na troje (napuštene) dece koja su plakala na betonu u ćošku - pa ih je poslao u BOLNICU. Zatim se sažalio na troje iznemoglih staraca - koje je "zdrave" sklonio u logorsku BOLNICU ...Na kraju se sažalio na dojilju koja na splačinama nije imala mleka - pa je sklonio u SPASIĆEV PAVILJON koji je bio logorska bolnica. Konačno je vojničku (stražarsku) uniformu zamenio LOGORSKOM UNIFORMOM - kao izdajnik ... Jedan je od retkih koji je pobegao u pometnji za vreme savezničkog bombardovanja ... Kada je naivno poverovao da je u Srbiji pobedila DRUGAČIJA vlast – došao je sa zebnjom 2002 godine da poseti mesto svoga stradanja, jer su sa njim kao izdajnikom postupali još gore, ako je to uopšte moguće gradirati. Tom prilikom je bio PORAŽEN i izjavio je od prilike sledeće : " Pa kakav ste vi to narod - kad ja svako veče pre spavanja moram u hotelu da odplačem pola sata - ne zbog ljudi kojih se prisećam – sa kojima sam delio poslednji gutljaj cigure - nego zbog UŽASNE ISTINE da je Staro Sajmište - LEPŠE IZGLEDALO kao logor – nego sada ..." Zato pozivamo svakog beograđanina, kada se nadje u Centru i ima pola sata slobodnog vremena, da pređe Brankov most i izčupa samo jedan struk korova i baci ga u kontejner. Struk po struk ... Da pomognemo komunalcima koji imaju problema u organizaciji pošto za 5 godina po treći put asfaltiraju sve četiri trake Avalskog puta od Autokomande do Trošarine !!! Ako Staro Sajmište već ne moše da IZGLEDA bar «kao kad je bilo logor» – ne mora već 60 godina da izgleda ni kao finalna scena filma «Ko to tamo peva ? » Osim ako neko nekom nešto nije OBEĆAO u poznatom «srpskom new deal» maniru : « ja tebi – ti meni « ..... Marin RAJKOVIĆ – arhitekt

25.11.2007 [ MARINGO ]

KABADAHIJA je Šef Biblioteke (1741.godine)

DŽONATAN  SVIFT :   PRIČA O BURETU

Biblioteka – ORFEJ – Beograd – 1958 (I izdanje pod pseudonimom 1741.god.)

( SATIRE I DRUGE ODABRANE PRIČE )

POTPUN I VERODOSTOJAN IZVEŠTAJ O BICI VOĐENOJ PROŠLOG PETKA  IZMEĐU STARIH I NOVIH KNJIGA - U BIBLIOTECI SENT – DŽEMS

Stvari su tako stajale kad se desio jedan presudan neočekivan događaj. Jer, u najvišem kutu jednog velikog prozora živeo je izvestan pauk, naduven do krajnih granica zahvaljujući uništenju beskrajnog broja muva, čiji su ostaci ležali razbacani pred vratnicama njegovog dvorca kao ljudske kosti pred pećinom kakvog džina. Prilazi njegovom zamku bili su zastićeni preprekama i palisadama, sve po pravilima savremene nauke o utvrđivanju gradova.   Pošto poselilac prođe koz nekoliko raznih predvorja, stiže do sr­edišta tvrđave - gde mu se pruža prilika da posmatra samog njenog zapovednika u sopstvenom stanu, s prozorima okrenutim prema svakom prilazu, kao i otvorima za vršenje ispada kada bi se god pojavio kakav plen ili potreba za odbranom. U toj građevini je on neko vreme živeo u miru i obilju, bez opasnosti koja bi pretile njegovoj ličnosti od lasta odozgo ili njegovom dvorcu od metli odozdo; ali jednog dana sudbina nanese tuda neku zalulalu pčelu, čiju je ra­doznalost zagolicalo razbijeno okno na prozoru, i ona uđe unutra, gde, posle izvesnog okleanja, najzad slete na jedan od spoljašanjih zidova paukove tvrđave, koja se  pod pritiskom tereta ugnu do samih temelja. Triput je pokušala da silom prođe i triput se središte tvrđave zatreslo.

Pauk unutra, osetivši taj užasni potres, pomisli u prvi mah da se sprema smak sveta, ili  da je Velzevul[1] sa svim svojim legionima, došao do osveti smrt tolikih hiljada svojih podanika, koje je njihov dušmanin pobio i proždrao. Pri svemu tome, najzad se junački odlučio da izađe iz svog skrovišta i da pogleda u oči sudbini. U tome trenutku se i  pčela ispetljala iz njegove mreže i poslavivši se na pristojnom­ ostojanju, počela da čisti krila oslobađajući ih od ostataka iskidane paučine. U islom času se i pauk osmelio da promoli glavu i bio je skoro izbezumljen kada je ugledao lom, ruševine i propadanje svoje tvrđave : grmeo - je i proklinjao kao sumanut i toliko se naduo da je hleo da pukne. Najzad, pošto mu se oko zadržalo na pčeli i pošto je mudro zaključio šta su mogli biti uzroci tim događajima (jer su se znali iz viđenja), rekao je: Grom te spalio, kopilanko gIupava: jesili li ti ta  što si mi, iz besa, napravila ovaj rusvaj ovde? Gde su ti oči, bog te ubio dabogda? zar misliš da ja nemam druga posla (đavo da te nosi) nego da krpim i popravljam ono što si ti svojom stražnji­com upropastila? – Pravo veliš, prijatelju, odgovori pčela (pošto se već očistila, te je bila orna za šalu), dajem ti ruku i  reč da se više neću približiti tvojoj štenari : nikad u životu nisam bila u tako gadnom  škrripcu. Nato će pauk : Kad to ne bi pretstavljalo kr­šenje jednog prastarog običaja u našoj porodici - da nikad ne napadnemo neprijatelja van naše kuće, došao bih i naučio bih te pameti, skitnice jedna.

– Samo polako reče pčela,  jer ti se može desiti da uludo utrošiš svu snagu koju imaš, a ona ti, koliko ja vidim može itekako trebati za opravku kuće. - Rđo jedna proklela, odgovori pauk : zaboravljaš da treba da imaš malo više poštovanja prema ličlosti za koju ceo svet priznaje da je mnogo bolja od tebe.

- Vere mi. primeti pčeia, to poređenje će predstavljati izvandrednu šalu : i učinićeš mi veliku dobrotu ako me upoznaš s razlozima koje ceo svet izvoljeva upotrebiti u jednoj tako pretencioznoj oceni ? Nato pauk, pošto je zauzeo stav i naduo se kako to prilici onome ko se sprema za prepirku - poče da iznosi svoje razloge u pravom polemičkom duhu, čvrsto rešen da bude bezobziran i nepristupačan pri iznošenju sopstvenih razloga, ni najmanje se ne obazirući na odgovore i primedbe svog protivnlka; pošto je u sebi unapred doneo nepokole­bljivu odluku da se ni u kom slučaju ne dadne ubediti.

Neću sebe da ponižavam, počeo je - poređenje s takvom huljom -  jer, šta si ti do jedna skitnica bez kuće i kućišta, jedna tikva bez korena, kojoj nije suđeno da ima išta svoje, sem dva krila i sisanje tuđe muke? Žliviš od opšte pljačke nad pri­rodom; gusariš iznad polja i vrtova; i krađe radi, vršiš poharu nad  koprivom isto onako lako kao i nad ljubičicom. Dok sam ja domaća životinja, kolenović, koji svoje rodno stablo nosi sa sobom. Ceo ovaj veliki zamak (da bih pružio dokaza o svojim postignućima u matematici) sagradio sam sopstvenim rukama i svu sam građu izvukao iz svoje sopstvene utrobe.

Milo mi je, odgovori pčela, što čujem da prizna­ješ da sam pošteno stekla, u najmanju ruku., svoja krila i svoj glas; jer, s obzirom na to, imam da zahva­lim, izgleda, samo nebu za svoj let, i svoje zujanje - a provođenje mi nikad ne bi podarilo dve takve vrline da ih nije namenilo najplemenitijim ciljevima. Ja za­isita pohodim sve cvetove i sve cvasti po poljima i vrtovima; ali sve što tako prikupim obogaćuje me ne nanoseći ni najmanji kvar njihovoj lepoti, njihovom mirisu ili njihovom ukusu. Sad, što se tiče tebe i tvoje veštine u neimarstvu i matematici, nemam bogzna šta da kažem: u toj tvojoj građevini možda ima, koliko ja znam, dosta uloženog truda i me­toda: ali, sudeći po žalosnom iskustvu nas oboje, isuviše je očigledno da građa nije nikakva: stoga se na­dam da ćes se od sada uzeti u pamet te povesti računa i o istrajnosti materijala, isto onako kao i o neimarskoj veštini i metodu građenja. Hvališeš se kako nikome ni za šta ne duguješ i kako sve izvlačiš i ispredaš iz samog sebe; to će reći, ako je suditi o soku u sudu po onome što iz njega izlazi, da tvoje grudi raspolažu veoma obilnim količinama blata i otrova; i, mada, ni na koji način ne bih želela da umanjim ili omalova­žim od prirode ti date zalihe i jednog i drugog, ipak bih primetila da si ponekad prinuđen, radi njihovog povećanja, da malo potražiš i pomoći sa strane. Tvom sopstvenom delu blata ne nedostaje prinavIjanja od prašine koja se diže odozdo pri metenju: a svaki in­sekt te snabdeva izvesnim delom otrova da njime ubiješ drugoga. Tako da se, kratko rečeno, celo pitanje svodi na ovo: koje je stvorenje plemenitije od ovih dvaju: da li ono koje, osmatrajući, lenjo prostor od četiri palca, uobraženo i oholo, naslađujući se i porađajući se samo u sebi, sve pretvara u izmet i otrov, ne stvarajući nišla sem muhamora i paučine: ili ono koje, zahvaljujuči strogom redu, dugom istraživanju, velikom trudu, pravilnom rasuđivnju i razlikovanju stvari, donosi kući med i vosak ?

Ta prepirka je vodena sa toliko jetkosti, graje i strasti da su dva tabora knjiga, odloživši oružje stajali, jedno vreme. bez reči, očekujući, da vide na šta će sve ovo izići ? Nisu ostala dugo u neizvesnosti jer je pčela, izgubivši strpljenje usled tolikog traćenja vremena, odletela pravo na jedan ružičnjak, ne ha­jući za odgovor, i ostavila pauka, kao nekog besed­nika, usredsređenog na samog sebe, koji se upravo spre­mao da prasne.

Desilo se nekako da je pod tim okolnostima Esop prvi prekinuo ćutanje. On je u poslednje vreme bio predmet do krajnosti surovog postupanja od strane Upravnika biblioteke (2), koji je istrgao njegovu naslovnu stranu, nagrdio polovinu njegovih listova i čvrsto ga prikovao za jednu policu među pisce novijega doba. Ovde je, uvidevši ubrzo do koje će mere ta svađa da se razvije, upotrebio sve svoje lukavstvo i dovijao se na sve moguća načine. Najzad, pošto je uzeo na sebe magareći lik, Upravnik biblioteke je pomislio za njega da je neki savremen pisac; zahvaljujući ovoj okolnosti, imao je vremena i prilike da prebegne starima, upravo u času kad su pauk i pčela započeli svoju kavgu, koju je pratio s neopisivim zadovoljstvom, a kad se završila, kleo se najgromkijim glasom kako nikad u životu nije video dva tako slična slučaja i koji se u toj meri podudaraju kao događaj što se odigrao na prozoru i ovaj koji se odigrava na policama biblioteke.

Protilvnici su, rekao je, izvandredno  rukovodili rasprom između sebe, izrazili su  s punom snagom sve ono što je trebalo reći sa obe strane i iscrpli suštinu svakog  argumenta pro i contra. Ostaje samo da se ra­suđivanje  obojice njih prilagodi ovoj raspri koju mi vodimo ovde, zatim da se uporede i suoče rad i plodovi i jednih i drugih, kao što je to pčela učeno izvela, i onda ćemo videti da se zaključak o piscima novog doba i nama jasno i nesumnjivo nameće.

Jer, molim vas, gospodo, ima li ičeg tako savremenog kao što je pauk s njegovom nedmenošću,. njegovim po­stupcima i njegovim protivrečnostima? Poziva se, s mnogo razmetanja, u ime vas, njegove bratije, kao i u svoje lično ime na svoje samoniklo poreklo i visoke sposobnosti : hvliše se kako sve ispreda i luči isključivo iz sebe, i kako s prezranjem odbija usluge ili pomoć bilo s koje strane da dolaze.

Onda vam iznosi svoju veliku veštinu u neimarstvu i postignuća do kojih je došao u matematici. Na sve to pčela, kao da je ad­vokat kojeg su stari pisci uzeli da zastupa njihovu stvar, smatra da valja odgovoriti, ako je o visokim sposobnostima i pronalazačkom daru novih pisaca suditi po onome što su dali, kako ćete onda teško imati pri­like da se bilo čime pohvalite. Stvarajte svoje sistem s koliko god hoćete metoda i veštine; ipak - ako se građa sastoji isključivo iz blata, izlučena iz creva savremenih mozgova, građevina će na kraju ispasti od paučine: njena trajnost, kao i značaj, kojima se pauk toliko hvali – mogu se označiti samo kao  zaboravljeni, bilo što na njih ne obraćamo pažnje, bilo što su skrivene u nekom budžaku. Jer ničeg drugog samoniklog na šta bi se novi mogli pozvati nisam u stanju da se opomenem; sem možda jedne poprilično snažne sva­đalačke i podtsmevačke žice, koja ima veoma mnogo zajedničkog s prirodom i suštinom paukovog oltrova; i koja je, ma koliko oni tvrdili da je u celosti izlučuju iz samih sebe, pojačana istim onim spoljnim sredstvi­ma, hranom od insekata i gamadima vremena. Što se nas starih tiče, mi se zadovoljavamo. kao i pčela, tvrđenjem da nemamo ničeg svoga van naših krila i našega gIasa: što će reći, van naših uzleta i našeg jezika. U pogledu ostalog, sve što imamo stekli smo neumornim radom i istraživanjem. i tumaranjem po svma oblastima prirode. Razlika je u tome, što smo, umesto  blatom i otrovom, više voleli da napunimo naše košnice medom i voskom snabdevši tako ljudski rod dvema najplemenitijim stvarima, slašću i svetlošću...

------------------------------------------------------------------------------------------

[1] Velzevul – demon svih duhova – smatra se vrhovnim zaštitnikom muva.

(2). – Ričard Bently (1662 – 1742) lingvista i upravnik Biblioteke Sent – Džems, koji je poricao da je Esop uopšte postojao, nego da je basne pripisivane njemu u stvari napisao u XIV veku kaluđer po imenu Planudije  

PREDLOG NASTUPA VI PD KURSA URBANIZMA

NA SALONU ATHITEKTURE

Kako Salon arhitekture i kustos Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu arh. Dragana Živković, smatraju nedopustivim da se VI PD kurs URBANIZAM sa svojim osvedočenim polemičkim žarom, ne pojavi na 11 SALONU ARHITEKTURE. Programski savet DEBATNOG KLUBA VI PD KURSA URBANIZAM predlaže razgovor na temu nekih arhitektonskih beogradskih zbivanja, koji bi mogao da rezultira i jasnom eksplikacijom generacijskih preferencija u odnosu na novi ili stari deo grada Beograda.

u subotu 23. 03. 1985.  u 17h

u Muzeju primenjenih umetnosti (ul. Vuka Karadžića br. 18)

Međugeneracijski dijalog arhitekata pod nazivom:

POTPUNI I VERODOSTOJAN IZVEŠTAJ O BICI 

VOĐENOJ PROŠLOG PETKA IZMEĐU STARIH 

I NOVIH KNJIGAU BIBLIOTECI «SENT-DŽEMS»

sa polemičkim provkacijama:

-        Novi (Beograd, Zagreb, Skoplje, Ljubljana)

-        – svojevrsne labaratorije moderne arhitekture

-        stara jezgra svojevrsne retorte urbaniteta

-        naši stručni poligoni – Ko je zadužen za sudbinu grada?

«Bitka za Novi Beograd» - konkurs koga nema

-        Da li mlađe arhitekti zaista preferiraju staro jezgro?

Obavezna literature:

POTPUNI I VERODOSTOJAN IZVEŠTAJ O BICI VOĐENOJ PROŠLOG PETKA IZMEĐU STARIH I NOVIH KNJIGAU BIBLIOTECI «SENT-DŽEMS»

Priča Džonatana SVIFTA iz: “Priča iz bureta” – “Nolit”, Beograd 1958, str. 105-110

- u prilogu -

Molimo slušaoce VI PD kursa URBANIZAM da čim prime ovaj poziv, jave  Radmili MANDIĆ (tel.      ) U CENTRU ZA POSLEDIPLOMSKE STUDIJE Arhitektonskog fakulteta, da li su u mogućnosti da prihvate ovaj termin, odnosno za kolege izvan Beograda, da boravak produže i na subotu posle podne.

Programski savet DEBATNOG KLUBA VI poslediplomskog kursa URBANIZAM Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

mr sc Marin RAJKOVIĆ, d.i.a. – (Predsednik Programskog Saveta VI. PDK)  marta 1985.

DEKLARACIJA O PRAVIMA ČOVEKA I GRAĐANINA

Ovim postom osnovan ovaj blog 1102 2011 - ovo je 100. jubilarni

Predstavnici francuskog naroda konstituisani u Narodnoj skupštini, smatrajući da su nepoznavanje, zaborav i prezir prema pravima čoveka jedini uzrok javnih nevolja i pokvarenosti Vlada, su odlučili izložiti, u svečanoj izjavi, prirodna, neotuđiva i sveta prava čovjeka kako bi ova izjava bila stalno pred očima svim pripadnicima društva i neprekidno podsećala na njihova prava i dužnosti; kako bi time postupci zakonodavne i izvršne vlasti mogli svakog trenutka biti uspoređeni s ciljem svake političke institucije što bi im omogućilo tim veće uvažavanje; kako bi time zahtevi građana, utemeljeni ubuduće na jednostavnim i neoborivim načelima, vazda stremili ka očuvanju Ustava i sveopšte sreće. Shodno tome, Narodna skupština priznaje i proglašava u prisustvu i pod zaštitom Vrhovnog Bića slijedeća prava čovjeka i građanina:

Čl. 1. Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i jednakopravni. Društvene razlike mogu biti

zasnovane samo na zajedničkoj koristi.
Čl. 2. Cilj svakog političkog udruživanja je očuvanje prirodnih i nezastarivih prava

čoveka. Ta prava su: sloboda, vlasništvo i otpor ugnjetavanju.
Čl. 3. Svaki suverenitet u suštini počiva na narodu. Nijedno tijelo, nijedan pojedinac ne

mogu sprovoditi vlast koja ne potiče iz naroda.
Čl. 4. Sloboda se sastoji u tome da svako može činiti ono što nije na štetu drugima.

Tako, izvršavanje prirodnih prava svakog čoveka ima jedinu granicu u uživanju

svih prava drugih pripadnika društva; te granice mogu biti utvrđene samo zakonom.

Čl. 5. Zakon sme zabranjivati samo delovanja škodljiva za društvo.
Čl. 6. Zakon je izraz opšte volje. Svi građani imaju pravo lično ili po svojim

predstavnicima sudjelovati u njegovom stvaranju. On treba biti isti za sve, bilo da

štiti ili da kažnjava. Budući da su svi građani pred zakonom jednaki, svi imaju

jednaka prava na sve počasti, mjesta i javne službe, prema svojim

sposobnostima, i bez drugih razlika osim onih što proizlaze iz njihovih vrlina i

njihove nadarenosti.
Čl. 7. Nitko ne može biti optužen, uhapšen ili pritvoren osim u slučajevima koje

određuje zakon i na zakonom predviđen način. Oni koji potiču, požuruju,

izvršavaju ili čine da drugi izvršavaju samovoljne odluke, moraju biti kažnjeni; ali

svaki građanin pozvan ili predan sudu na osnovi zakona treba se tome pokoriti, a

pružanje otpora tome je kažnjivo.
Čl. 8. Zakon sme ustanoviti samo kazne tačne i očito potrebne i nitko ne može biti

kažnjen osim po zakonu ustanovljenom i objavljenom prije počinjenog

prijestupa i legalno primenjenom.
Čl. 9. Svaki čovjek smatra se nedužnim sve dok nije proglašen krivim. Ako je

pritvor nužan, zakon mora garantovati zaštitu njegove ličnosti.
Čl. 10. Niko ne može biti pozvan na odgovornost zbog mišljenja, pa i religioznoga,

ukoliko njegovo iskazivanje ne ometa javni red utvrđen zakonom.
Čl. 11. Slobodno iznošenje misli i mišljenja je jedno od najdragocjenijih prava čovjeka;

svaki građanin može govoriti, pisati i štampati slobodno osim ako te slobode

ne zloupotrebljava u slučajevima utvrđenim zakonom.
Čl. 12. Garancija prava čoveka i građanina zahtijeva javnu silu: ta sila je dakle stvorena

za boljitak svih, a ne za posebnu korist onih kojima je povjerena.
Čl. 13. Za održavanje javne sile i trošak uprave potreban je javni opšti porez; on treba

biti jednako raspoređen na sve građane, vodeći računa o njihovim

mogućnostima.
Čl.. 14. Svi građani imaju pravo ustanoviti, sami ili preko svojih predstavnika, nužnost

javnog doprinosa, slobodno nadzirati njegovu primjenu, te odrediti njegovu

količinu, stopu, utjerivanje i trajanje.
Čl. 15. Društvo ima pravo od svakog javnog službenika tražiti izveštaj o njegovom

poslovanju. 
Čl. 16. Nijedno društvo u kojem obaveza prava i deobe vlasti nije određena, nije

Ustavno Društvo.  
Čl. 17. Vlasništvo je nepovredivo i sveto pravo i nitko ga ne može biti lišen osim u

slučaju zakonom predviđene i očite javne nužde, uz uslov pravedne i predviđene

odštete.