CENTAR ZA KULTURU
asIZVEŠTAJ O STANJU OBJEKTAPO SNIMANJU POSTOJEĆEG STANJA
Poštovani –
ko god da ovo čita,
Uveravam Te da ćeš videti najluđi, najsentimentalniji, ali i najtačniji izveštaj ikada ..
„...Arhitekti
uglavnom pišu retko,malo i nedorečeno : tema bude uzvišenija i složenija od
raspoloživog mesta u glasilu (podsvesni poriv da kuća bude veća od prostora koji
zaprema ili u koji se upisuje). Pišu za svoju dušu (namučenu odsustvom prilika
da za nju i projektuju) i za svoju struku (ona najbolje razume nerazumevanje
vanstručnjaka za uzlete stvaralačke uobrazilje). Iako je obično tako, katkad
poneko od njih, posredstvom socijalne imaginacije zavara trag napasničkoj rutini
tehničkih opisa za naruioca, o kome
i protivu koga nije uputno ništa reći (ne turaj testeru pod vlastiti tur) ...
Ali knjiga o
kojoj je ovde reč - spada u one koje su
se otele.” (2002)
Na primer :“građevinski investitor“ je vrhunski besmislena „contradictio in adjecto“ – jer je „građevinsko“ personifikacija nečeg stručnog, konstruktivnog, stvaralačkog i sl., dok „investitor“ može biti BILO KO – bez struke, da ne pretpostavljamo poreklo para koje on „investira“ i čiji interes zastupa. Takođe „investitorski urbanizam“ je u toj meri lišen smisla – kao kada biste rekli (recimo) „plutajući rolerkoster“ !!! Investicije naime mogu imati nebrojene izvore – privatne, državne, tajkunske, mafijaške, indulgencije, međunarodne, namenski fondovi – i njihov „zastupnik“ – koji predstavlja interes „investitora“ – po definiciji, nigde u svetu NEMA VEZE – sa državnom politikom razvoja – čiji je jedan od temelja urbanizam. Ta koruptivna sinbioza ne postoji ni u jednoj zemlji, od kojih svaka ima „svoju mafiju“ – jedino u Srbiji Omerta ima svoju Državu – ali to ne pravda (ne)pismenost novinara ... Zato sam ja uvek koristio prostu sintagmu – koja se međutim nije tako široko primila : Živimo vreme „mandatnog urbanizma - vreme do koga može da „domaši“ (LAŽ koju nudi političar) & „nadri gradnje“ – investitora sa tri mala odmora od osnovne škole – koji je jedini „stručan“!
Ukratko pokazaću vam kakvo je zadovoljstvo pisasti „tehnički opis“ za prostor koji korisnici „grade srcem“ a i ja sam nakon navedene recenzije kao magistar istorije i teorije grada i arhitektonske logike – inače više pisao – nego gradio kuće ...
Prostor o kome je ovde reč, pripada kampanjskoj gradnji – novog naselja od 200.000 stanova – koje je naručio čovek, koji je govorio „Čovijek je naše najveće blago i zato ja hoću da na drugoj obali Save izgradimo grad za našu srednju klasu – koja je teg ravnoteže sistema našeg poredka i jedinstvenog modela socijalizma u svetu“! Onda je došao izabrani arh.Nikola Dobrović – (kažu pakosnici) - zabo štap u pesak novog Beograda i rekao : „ovde će biti NOVI GRAD !“
Obratite pažnju u svetlu bezumnog
haosa u kome sada živimo – da je Maršal Tito – koji je mogao sve, pozvao
STRUČNJAKA kome je on najviše verovao da (postavi) koncipira novi grad u kome su najviše stambenih objekata izgradila
tada najveća arhitektonska imena kao : Milorad Pantović, Mihajlo Mitrović, Uroš
Martinović, Mika Janković (SIV) i mnogi drugi – koji su se upisali u istoriju
Beograda svojim delima – zato što je „najmoćniji“ bio počastvovan da najbolji
stručnjaci (u svakoj struci) – predvode njegovu (kako je voleo da ih
zove) „tehnokratiju“ !!!
Dakle ja sam
svedok da nisi mogao da budeš direktor PKB – ako nisi bio Doktor neke od
poljoprivrednih struka (agronom, veterinar, enolog ...) pa tek ako se nađu dva
stručnjaka sa istim referencama na javnom
konkursu – blagu prednost je mogla dodati „partijska knjižica“. Namerno sam
koristio primer iz druge struke ...
Jer u arhitektonskom esnafu – kolege su imale jednu drugu kletvu – o kojoj Tito ništa nije znao – ali (nažalost) ni budući stanari. Oni su radili u vreme MODERNE ARHITEKTURE – koja je bila „svetskli pokret“ što znači da je tih par decenija – svaki veći grad u svetu (Prestonice pre svih) imao novi deo grada urađen u svemu – prema svetski prihvaćenom programu „Atinske povelje“ koju su 1933 godine, na palubi broda Patris – krstareći od Atine do Marseja – smislili tada trojica najpoznatijih svetskih magova razvoja : C.A.Doksiadis – Toni Garnije i Šarl Eduar Ženere – poznatiji kao : Le Korbizije ! Ova povelja imala je radikalnu redukcioonističku ulogu na arhitektonsku misao 20. veka – jer je po njoj grad u celosti „ostvaren“ ako ispuni 5 tačaka „fleken plana“ (plan namena) : stanovanje - rad - rekreacija – saobraćaj i zelenilo (iako je na konkresu CIAM) zelenilo zamenjeno „istorijskim nasleđem“ ! Ukratko arhitektonski esnaf (koji tada još nije bio podjarmljen kibernetičkim „brain storning“- om) prihvatio je model gradnje TIPSKIH objekata za nepoznatog korisnika – što se ubrzo pretvorilo u praksu : Korbizije u Marseju sagradi vrlo ambiciozan projekat „mašine za stanovanje“ sa velikim brojem inovacija u domenu konfora – a onda širom sveta poćinju da niču milijarde tona betona - replika tih nekoliko „hit objekata“ – objavljenih u svim arhitektonskim časopisima – ali te replike ni po čemu nisu dobacile „ni do prizemlja“ - pomenutih antoligijskih kuća moderne arhitekture.
Kako sam pomenuo u većini „novih
gradova“ – nadomak prestonica počinje ubrzano da se gomila bezoblična betonska
masa – koja je još brže dobila svetsku odrednicu „masovne spavaonice“ – jer su tome služile – grad je bio negde
drugde – gde je morao da se prepozna
kao grad ...
Što se tiče „idealnog uzor(k)a
prosečnog stanara“ – to nas vraća našoj temi „Centra za kulturu AS“ – koji smo za sada tek locirali u istoriji
gradnje ... da vidimo kako u tome živi na 6 ulaza, oko 1000 stanara !?! Luis Mamfor u svojoj čuvenoj knjizi „Grad u
istoriji“ kaže : „U modernističkim, serijski građenim „stambenjacima“ – „ljudi
žive jedni iznad drugih u istim stanovima, sa identičnim nameštajem, jedu istu
hranu iz istih frižidera i gledaju identični televizijski program ... do kraja
života “!
Kada se dakle iz takve mase „stanara“ izdvoji jedan broj – spreman da pokuša da se priključi MOBI – kao najstarijoj praksi našeg naroda (od Vinče pre 7000 godina) onda već možemo govoriti o „građanskom otporu“ – na bazi koga JEDINO – glavna poluga razvoja može biti urbanizam – koji vode stručnjaci - koji odgovaraju narodu !
KONSTRUKTIVNO
Moderna arhitektura je nesimnjivo dala najveći doprinos građevinskoj konstrukciji – kao disciplini – uvođenjem „velike serije“ – modularne koordinacije – jeftinih a superiornih materijala (u smislu „nošenja“) – počevši od masovne primene ARMIRANOG BETONA – kao kompozicije : čelik koji trpi zatezanje – (malter – mleveni kamen) koji je „nosio pritisak“ prvi put je demonstriran još u XIX veku na Pariskoj izložbi 1855 – gde je izložen čamac od armiranog betona što je otkrilo ideju spajanja dva materijala u cilju spregnutog nošenja (gornjih) sila zatezanja i pritiska. Brzo će međutim, proporcionalno najjeftinija (i praktično najbrža) GRADNJA ovim materijalom – ispostaviti ogromnu cenu čitavom svetu. Kako smo već pomenuli – svaka antologijska kuća velikih modernih arhitekata iz svetskih časopisa – iste godine se bezmerno „prelivala“ u replike stambenih blokova širom celog sveta i stvarala čitava BEZLIČNA NASELJA „betonskih sanduka“ – kako su govorili protivnici moderne arhitekture. Iako, istini za volju, autori Atinske povelje – donete zvanično od organizacije CIAM (Congres internationaux d'architecture moderne ) – nisu ni jednog trenutka propustili da sugeriraju načine i metode – kako formirati gradski „identitet“ – kako očuvati zatečene (spomenike kulture) kao i koji je obim zelenila NEOPHODAN – po stanovniku naselja.
Međutim već kod prve „globalizacije“ modernih betonskih replika širom sveta – plemenite ideje osnivača MODERNE – pale su na ispitu koncepta, antropozofije, antropometrije i duhovnosti – pred agresivnim lukrativnim interesima – „graditelja“ koji su ideju „jeftinih sanduka“ – „oljuštili“ od svakog nepotrebnog dodatka – da bi minimalizovali trošak gradnje i izvukli maximalni profit.
Ukratko
– konstruktivistička superiornost
moderne – koja je bila jedan od prvih izvoda doktrine kibernetike – čiji
je autor Norbert VINER svoju (istoimenu) knjigu počeo rečenicom : „ Stručnjak tokom karijere saznaje sve
više stvari – o sve manje stravi“ što su nemci ubrzo (vrlo tačno i bez uvrede)
nazvali „fach – idoten“ – predstavljala je „kvantni skok“ pre svega stanogradnje
– ali (kao i druge inovacije) nosila je u sebi klicu svoje propasti. Naime Herbert Markuze - u svojoj ranoj
antropozofskoj „protestnoj noti“ protiv kibernetike : „Čovek jedne dimenzije“
(1968) markira da je jedina šansa opsatanka čoveka u novim „masovnim
spavaonicama“ bogatstvo obrazovanja konstruktora – koji svojom raznovrsnom
ponudom mogu učiniti novi prostor kvalitetnijim ...obogaćenim „reperima“ – unikatnim kućama ...
Ali,
kako sam pomenuo – betonski sanduci su već prekrili veći deo planete – a klica
propasti konstruktivizma (koju sam naveo) bila je činjenica – da je tako mudro
spojen (kompozitni) materijal (koji se inače „suši“ 21 dan) – ukoliko je
potrebno ukloniiti (iz bilo kog
razloga) – to je moguće samo dinamitom – jer nema načina
dekompozicije armiranog – betona – inverznim postupkom. Tako je 70 – ih godina
Čarls Dženks svoju knjigu : „Postmoderna arhitektura“ počeo (pre
naslovne strane) fotografijom simboličnog, planskog miniranja jednog stambenog bloka (moderne) u Ilinoisu 1972 (naveden
datum „smrti moderne“) ... Kod nas, 1980 imao sam čast da sa O.Ivanjicki,
D.Kalajićem, V.Vujicom, S.Maldinijem, D.Cvetkoviće i još nekima organizujem u
Beogradu izložbu VERTIKALNA UMETNOST
– koju su mnogi umetnički pokreti i grupe u Evropi odmah nazvali : Rođenjem
POSTMODERNE umetnosti u Jugoslaviji !
Ono
što niko nije „sanjao“ je bilo da će moderna – ubrzo postarti „mala maca“ pred
nasrtajem monetarne ale – koja
betonira HEKTARE gradskog prostora, Bolonjskom konvencijom arhitektima
sa studija izbacuje : nacrtnu i perspektivu (kao lekarima - anatomiju !?!) pa
sada projetuju kursadžije sa 6 meseci
obuke u jednom kompjuterskom softveru – dok im licence izdaju para –
državne KOMORE sa jednim zaposlenim i tako Omerta stvara svoju „para - arhitekturu“ !?! Pali se
trećina Amazonije, a u gradovima besomučno
ruši drveće – koje jedino u prirodi „jede CO2“ a daje kiseonik - i time
stvara održivi balans ekološkog ciklusa sa čovekom !!!
OBLIKOVNO
Dakle
naš uzorak oko 1.000 stanara stambenog bloka moderne na Novom Beogradu – ima
bar jednu izvesnost – konstruktivne pouzdanosti svoje preko 100 m duge
zgrade sa 6 ulaza i bar 4 „dilatacije“ - onda bar ta briga „otpada“ – naročito
ako je građena posle donošenja zakona o 9 stepenu seizmičke zaštite – tako da
bar to nije problem ... Svakako preporučujem ovlašćenom autoru idejnog
PROJEKTA – da nakon uvida u ovo rešenje – detaljno razmotri građevinsku
dokumentaciju ove kuće – koja se izvesno nalazi u Arhivu Grada Beograda (takođe
na N.Beogradu).
Još
jedan anegdotski, kultni detalj vezan za Le Korbizijea, je činjenica da je obožavao „natur beton“ !!! To znači da
je jedina „finalna obrada“ fasade koju je on „priznavao“ – bila samo šara
godova sa dasaka oplate – kada se oplata skline – bez ikakvog malterisanja
(poravnavanja), fasadnih premaza i slično. U toj njegovoj maloj „filosofemi“
ima puno smisla – imajući u vidu da je verovao u savršenost betonske
konstrukcije – preko „ljubavi“ za takvo lice betona (bez šminke) – i „čišćenjem“ lica kuće od „ornamentike“ – koja
odavno nije bila samo ukras (secesija) već informacija, simbol ili komunikacija
sa korisnikom - zaključno sa činjenicom da je on bio (izvesno) najveći promoter
betonske konstrukcije – u čitavoj njegovoj istoriji .
Znači – ako naši stanari koji će koristiti „Kulturni centar AS“ mogu imati pouzdanje u trajnost i stabilnost svoje zgrade – najmanje što smo predlogom ovog konceptualnog rešenja mogli da učinimo za njih – je poštovanje još i tog mita o „duhovnom ocu“ i njihove kuće – dakle da kuću ne „tetoviramo“ (muralima koji sada postoje“) jer bi to Korbizije smatrao „samosakaćenjem“ – kao i tatooi na ljudima ... Uočićete ovde da je naša „podloga“ samo malterisana fasada – dok su aplikacije plesnih parova – samo aluzija – da bi u smislu namene – murali mogli biti i takvi !?!
AMBIJENTALNO
Konačno, ako ono što smo smatrali pouzdanim (dve AB – govorilo se „šajbne“) 4,2 sa 3.0 sa 0.2 m – dvostruko armirana zidna „platna“ – verovatno kotve podužnog horizontalnog ukrućenja čitave zgrade (što takođe predlažemo da se proveri u izvornoj dokumentaciji) – za nas se na konceptualnom nivou postavlja pitanje „površnosti“ - funkcionalnog sklopa ovog pasaža –„slepog creva“. Naime, protivno svakoj logici do (6) ulaza u zgradu pristupa se dijagonalno (26 m) – preko platoa od 176 m² - bez ikakve zaštite (od vetra, kiše i slično) i to pored ulaza u AT sklonište – koje je dakle – najdanje od (prvog) najbližeg ulaza – za slučaj bilo kakve nesreće !?! I to je jedini pristup kući iz parka - sa pogrešne strane. Proći više puta dnevno kroz tako zapušten pasaž – ne može biti prijatno ...
Stari ulaz (za zgradu od 1000 stanara) – sada služi samo korisnicima „Kulturnog centra AS“ – na oko 10 m – sa „prave strane“ – od parkića – mada mu i stanari pristupaju upola kraćim putem nego što su stalno ulazili u svoju kuću. Ovo dakle znaći raspetljavanje pešačkih trasa, oslobađanje pomenutrog platoa (koji je sada oko 100 m² (jer je centar oko 80 m²) nepotrebnog prometa, smeća – ali i pojave i okupljanja „likova“ – koje ni jedan stanar sada - (ne mora) jer ne želi – da sretne.
Da bismo dakle sagledali u celini – socijalni,
društveni, porodični – pa zatim ambijentalni, kulturološki, antropozovski
značaj ideje da se nekolicina od
1000 stanara jednog tipičnog novobeogradskog stambenog bloka – angažuje oko
toga da svoj „pasaž na pogrešnom mestu“ – koji niko nije održavao od kad je
izgrađen - (sedamdesetih), te je postao mračni,
nebezbedni, „jezoviti“ a nužni prolaz – „uzme u svoje ruke“ i od njega napravi
– konforno, opremljeno, klimatizovano mesto okupljanja od 80 m2 - tokom cele
godine sa velikim brojem namena kao što su :
Skupština stanara – šahovski klub – organizovanje najrazličitijih proslava – od dečijih rođendana, preko raznih škola : plesa, slikanja, dizajna, digitalne pismednosti – zaključno sa ispunjenjem sna njihovog komšije, Maestra Miše PLAVŠIĆA - koji decenijama stanuje u prizemlju (sa druge strane istog zida) i sanja da tu ima : TANGO ŠKOLU – kao najveći poznavalac tangoa u Evropi i „legenda koja hoda“ – koji je obučio nekoliko hiljada tanguerosa i desetak učitelja – koji danas vode svoje škole u Beogradu i najbolje predstavljaju : ČETVRT VEKA SRPSKOG TANGOA !!!
Ne treba napominjati da je to isti „skup stanara“ koji se samo pre nekoliko nedelja isprečio bahatom nasilniku – koji je došao u „parkić njihove dece“ – da bi im saopštio da će on tu : Sa tri velika odmora od osnovne škole, bez i jednog papira, bez ovlašćenja, bez projekta, bez dozvola, bez ičega – da gradi stambeno – poslovni objekat od oko 1000 m2 !?! Tako su ga stanari – počistili metlom – što ja zovem konstruktivnim građanskim otporom – kada se boriš za svoj prostor sa tačnom idejom (ponudom) i snovima – kako da to bude lepše mesto – „urbanizam srca“ !!!
Treba li reći – da je
to razlog što sam i ja
ušao u ovu priču - još na
nivou koncepta ?
#urbanizamsrca #mandatniurbanizam #nadrigradnja #građevinskiinvestitor #investitorski urbanizam #gradpomerigrađana #mgaljuskezaomertu #jubilarnipost #1000staranazasvojih80kvadrata #vertikalnaumetnost #paraarhitektura #gradkojimisli
Нема коментара:
Постави коментар