OSNIVANJE ALIJANSE UNIKATNE ARHITEKTURE

10. godina NVO AUA (III. epizoda vremeplova)

OSNIVANJE ALIJANSE UNIKATNE ARHITEKTURE

Podsećanja radi, tačno 5 godina od pomenute Batine recenzije (2003) u kojoj me „zavetuje“ da okupim više predstavnika svoje „čudačke sorte“ – 2008.godine osnovana je Nevladina organizacija ALIJANSA UNIKATNE ARHITEKTURE – sa 10.osnivača, kod Ministarstva za državnu Upravu (po tadašnjem Zakonu) – i to prvobitno pod nazivom : AKADEMIJA UNIKATNE ARHITEKTURE – što pojašnjava „bacanje rukavice izazova u lice“ Bolonjskoj Komisiji – koje ćete naći na sajtu : www.nvoaua.com – u prvom programskom dokumentu „Pismo o namerama“. Negde pred kraj predstavljanja ovih ranih početaka Alijanse – objavićemo i pripremljeni „nastavni program“ ove (nesuđene) AKADEMIJE ! Inače - asocijacija je odmah odustala od „trgovine diplomama“ i izabrala osnovni rad u formi – tribina – dakle javnog sučeljavanja mišljenja na stručne teme. Tada niko nije sanjao – da će za 10. godina, arhitekti ostati puki kompjuterski operateri, pošto prethodno Arhitektonski Fakultet – UKINE – na prvoj godini studija arhitekata : nacrtnu geometriju i perspektivu !!!

Kako ćete videti u prilozima na blogu (koji ovde služi trenutno kao „zidne novine ISTORIJE AUA“) – prvobitna ideja o edukaciji arhitekata – bila je profilisana – kao alternativna, pomoćna obuka u veštinama : modelovanja, maketarstva i naravno (u drugoj polovini XX veka do perfekcije razvijene teorije – brojnih formi modelskih igara : od slobodnih sa zadatkom deblokade fan­tazije, preko računskih, modelskih, simulacionih, zatim maieutičkih i kognitivnih do heurističkih igara sa njihovim imanentno mudrim spojem arti­stičke i scijentističke komponente – hermeneutičkih, ludičkih, simboličkih, logičkih, ritualnih, metafizičkih, inicijaacijskih, gnostičkih i mnogih drugih… Dakle samo kao (pomoćni alat) – kao jedan od „predmeta“ obuke arhitekata – da bi mu pomogli u predstavljanju buduće prostorne zamisli.

Uveravam vas da tada niko nije sanjao – da će se čitav naš ESNAF TAKO TRAGIČNO URUŠITI – da od njega nije ostao ni „kamen na kamenu“ !!! Zato ću sada, krajnje pretenciozno reći – da 10. godina kasnije – ALIJANSA izgleda kao „mišja rupa od 100 dukata“ – za arhitekte kojima je zaista stalo do stručne logike – koji nisu „službenici“u duši - i koji su zainteresovani da učestvuju

u eksperimentu „renesansne obuke“ koja vuče korene

iz Egipta i indije – a radi se po principu :

jedan Učenik – jedan Učitelj !!!

Pogledajte prvu postavku sajta NVO AUA iz 2008. -  na blogu :

PRIZIV SAVESTI 1102 2011 – www.marinrajkovic.blogspot.com

MANIFEST  ALIJANSE  UNIKATNE  ARHITEKTURE

1. -  IMHOTEP (u prevodu : «onaj koji dolazi u miru» ...) -  je bio pravi «Leonardo» - renesansno UNIVERZALAN, bio je : konstruktor, vidar, astronom i astrolog, faraonov «brat», dakle sin Boga Sunca i PRVI POZNATI arhitekt - graditelj Đoserove (stepenaste) piramide. Njegovo ime je ispisano hijeroglifima u podnaslovu ovog Manifesta, a njegova statua u Luvru drži prve NACRTE  arhitekte, dok on nosi prvu zanatsku (klesarsku) kecelju. Jedino vreme kad je živeo (2650 – 2600) dovodi u sumnju njegov «renesansni univerzalizam»? IMHOTEP je naime večno živi simbol da je Evropska civilizacija (koja je uvek uključivala Mediteransku zonu) ODUVEK  UNIVERZALNA. Zato smo IMHOTEPOVO ime izabrali da se pred njim ZAKUNU svi arhitekti i graditelji.

2. -   Prva graditeljska epoha – od Mesopotamije do Rimske urbane civilizacije, sa puno Egipatskih dinastija, bila je vreme kada su ljudi učili  MALO STVARI – O MNOGO STVARI ! Bilo je to vreme u kome je jedini prepoznatljivi izgrađeni SISTEM bio minijaturni POLIS – poleografska vizija Velikog Kosmosa. Vreme VEROVANJA i vreme velikih IDIVIDUALACA : Pitagore, Sokrata, Platona, Aristotela, Euklida i Arhimerda, osnivača POJEDINIH temeljnih tačaka znanja zaključno sa Vitruvijevih 10 KNJIGA O ARHITEKTURI, koje su prvi put definisale elemente  ukupnog urbanog SISTEMA – GRADA, kao malog analoškog modela u velikom modelu Kosmosa.

3. -   Razdoblje srednjeg veka već ide po dva paralelna koloseka – na jednoj strani imamo drastičnu socijalnu dekompoziciju : društveno raslojavanja, održavanje privida sprege vlasti Crkve i Države uz raskol u crkvi, vladavinu inkcizicije. Sa druge strane sve impozantnije, kompleksnije i savršenije građevinske strukture, koje svedoče o permanentnoj EVOLUCIJI ARHITEKTONSKE FORME ! Ove je vreme SUMNJE i traganja : od najveće Rimske moći – do njegove potpune dekadencije, od Vitruvijevih 10 knjiga ... - do 4 KNJIGE O ARHITEKTURI Paladia ANDREE iz Vićence, renesansog majstora, koji je predstavnik najslavnijeg doba renesansnog shvatanja i korišćenja PERSPEKTIVE u gradnji kuća i gradova, kao savršenih malih analoških modela u Kosmosu.

4. -  I onda naglo UBRZANJE ! Buržoaska, pa industrijska revolucija, zaneseno tehnološko SAMOLJUBLJE koje čitav svet uverava da je PERMANENTNI RAST – pretpostavka budućeg postojanja*. Nastaje nagla potreba za spajanjem UMETNOSTI  i  ZANATA – postaju slavne «L' ecole de beaus arts», «Bauhaus», «Institut za umjetnost i obrt», "Zavod za primenjenu umetnost" (Beograd) - poćinje da se ispisuje raskošna ENCIKLOPEDIJA GRADITELJSKIH IGARA**  «HOMO LUDENS»-a Johana Huizingea. Istovremeno međutim (opet na paralelnom koloseku) počinje ekspanzija REDUKCIONISTIČKE misli idealno oslikana knjigom Herberta Markusea : «ČOVEK JEDNE DIMENZIJE» iz 1964 god. Kao Čaplinova «marioneta» za beskrajnom trakom u antologijskom filmu: « XX. VEK »! Mnogi opominju da se radi o OPSESIJI velikoserijskom proizvodnjom koja «ubrazava po sebi»!

5. -  Socijalno raslojavanje u XX veku dovodi do inflacije svih vrednosnih kriterijuma jer *** Markuseov jednodimenzionalni čovek postaje UNIFICIRANA mera svih stvari. Tako nekoliko desetina antologijskih kuća moderne arhitekture (kao sto je Korbizijeova «mašina za stanovanje» u Marseju) počinje da biva «klonovano» u milonskim tiražima širom čitavog sveta. Niža klasa živi u višespratnicama, u identičnim stanovima, sa identičnim nameštajem na istim mestima, jedu istu hranu iz istih frižidera i život provode «urastajući u fotelju» pred televizorima – koji stoje na istom mestu. «Genijalnost» MULTIPLIKACIJE je u višestrukoj prodaji istog komada zemlje (ćelije grada) koja je analoška slika Kosmosa – onoliko puta koliko ima spratova – jedan iznad drugog. Sve POJEDINAČNO gubi svaki smisao u korist serijskog – uniformnog – to je kraj UNIKATA. ARHITEKT postaje «...majstor klonovanja idealnih uzoraka...» i treba da ZNA samo KATALOG. Evropska evolutivna spirala je kulminirala do potpune atomizacije znanja u subspecijalnostima, dezoirejentacije u vrednosnim opredeljenjima i hiperprodukcije «hleba i igara» za najširi PLEBS. Kao da je ponovo potrebna SUMNJA iz prerenesansnog doba -  da se inicira novi pokret spirale ...

6. - Ključna rečenica Norberta VINERA da specijalista tokom karijere : „...saznaje sve VIŠE stvari o sve MANJE stvari ...” je savršena metafora kako su nastali (kako to Nemci lepo i precizno kažu) „fach - idioten” koji su nam u XX veku naučnog i industrijskog USPONA - bukvalno „raskrilili vrata” Kosmosa. Za XXI vek su međutim neophodna Univerzalistička znanja i veštine - da bismo u „krizi obilja” po defaultu – bili uopšte sposobni da NEKIM SISTEMOM pretražujemo OBILJE i nešto od obilja postojećih znanja ISKORISTIMO. To je jedini način da u beskrajnom lavirintu mogućnosti - ne završimo u nekoj od fijoka fragmenata. Ne potonermo u „živi pesak” obilja ...

7. - Neverovatna je sličnost potrebe integrisanja UMETNOSTI  I  ZANATA karakteristična za početak prethodnog veka i potrebe integrisanja ZNANJA I UMEĆA (know how) karakteristična za početak ovog veka - čiju će SERIJSKU produkciju obeležiti „digest” i multiplikacija. XXI vek je vek globalnih interesnih sfera kontinentalnih razmera, globalne automatizacije ultra - veliko - serijske produkcije i vek „wellness revolucije” slobodnog vremnena ... To nameće NUŽNU potrebu rehabilitacije VREDNOSNE ORIJENTACIJE koja je NESTALA sa padom „bipolarnog sveta” – odnosno rušenjem Berlinskog zida, kao što je NUŽNA reklasifikacije tradicionalnih zanimanja koja su prošla složenu „evoluciju fragmentizovanja”. Konašno, prvi put (od Renesanse) potrebno je redefinisati : šta je „ALAT”. a šta je „ZANAT”?

8. -  Mi smatramo da je KOMPJUTER = ALAT ! Superioran u odnosu na čoveka samo u dve ravni - u brzini rada i u eliminisanju GREŠKE - dok ispravno funkcioniše.U svemu ostalom upotreba PC-a predstavlja rizik najpre da ljudska RUKA «prestane da misli» a zatim i da čovek pomisli da PC – može nešto da «osmisli» - zaključno sa MEMENTOM o «veštačkoj inteligenciji».

9. -  INTERNET je sredstvo komunikacije i izvor informacija - neograničenih mogućnosti !!! On je SAMO OPŠTILO i ništa više ! Osim navedene superiornosti Internet nosi i rizike : krize obilja, narušavanja privatnosti, ugrožavanja ličnosti i telesne, mentalne i duhove atrofije.

10. -  Moderna tehnologija  - uz sve prednosti koje je donela (uglavnom u domenu komfora) nosi sa sobom otvorenu pretnju «rastavljanja» čovekovog imanentnog integriteta tela–duše–duha ! Digitalna tehnologija menja metode šestomesečno – a temeljne tennologije dvogodišnje !! Ljudska duhovnost i graditeljsko umeće – samo od IMHOTEPA traju već V milenijuma !!!

11. -  Arhetipsko kolektivno pamćenje evropske civilizacije je nepresušan IZVOR inspiracije.

        Mi se borimo za svetlo RAZUMA i razumevanja - nasuprot mračnim fijokama fragmenata. Mi se borimo za stari/novi  «leonardovski» univerzalizam učenja, znanja, mišljenja i kreacije!

* * *   E P I L O G    * * *

* * *

12. - Konačno, obzirom da Bolonjska Deklaracija posebno insistira na„promovisanju mobilnosti” (u našem prevodu) podsećamo vas da Beograd ima idealnu  RETORTU  IDEJA  koja poseduje „genius loci” mesta za okupljanje i promovisanje (dva puta godišnje) najnovijih Evropskih dostignuća. Radi se o dole prikazanom STAROM SAJMIŠTU, koje je bilo metafora PLANSKI  izgrađenog (1937) malog grada na 14 ha za godinu dana, kao najlepši BELI CVET Evropskog  urbanizma. Taj Sajamski kompleks izgradilo je 33 zanatskih udruženja tadašnje Jugoslavije, sa identičnim ciljem kao Bolonjska Deklaracija : ... radi organizovanja prolećnih i jesenjih Sajmova najnovijih tehničkih dostignća i širenja međunarodnih veza ... (iz Programa od 1923)  Kompeks je imao : Francuski, Italijanski, Ruminski, Nemački, Mađarski, Turski i druge nacionalne paviljone. Naša Akademija će nezavisno od sudbine njene saradnje sa Bolonjskim procesom – svakako izvršiti najveći mogući pritisak na Vlasti Grada Beograda da raspiše Konkurs na koji bi pozvale sve Vlade Evropskih zemalja koje su imale paviljone – da ih OBNOVE (identično - po starim projektima) i time učestvuju u reinkarnaciji bezgranične kolektivne ENERGIJE Evropske kulture. Ovde ćemo osnovati FORUM  URBIS  BALCANICA i pozvati u njegovo članstvo sve novoosnovane gradske obrazovne i naučne institucije u Evropi - koje su nastale na temelju Bolonjskog procesa.

u Beogradu – juna 2008 - Osnivač AUA – 

mr arch sc Marin RAJKOVIĆ - National Artist of  SERBIA

Da vam je neko pre trideset godina rekao, da će danas ljudi masovno „urastati u fotelje“ 

pred televizorom – gutajući tuđu patnju u reality – show ili adrenalinskim sportovima

- umesto da žive svoj život – da li biste mu poverovali ?

Da li verujete da je neko pre 30 godina „video“ da će se gradovi širiti kao matastaze,

pa će im zato stručnjaci davati latinska imena kao bolestima :

metropola, megalopolis, urbani kontinuuum, ekumenopolis ???

Pretplatite se na knjigu pod pokroviteljstvom Nevladine organizacije

ALIJANSA  UNIKATNE  ARHITEKTURE

www.nvoaua.com

mr sc Marin RAJKOVIĆ

"UVOD U URBANOLOGIJU”

- 33 godina buntovnik sa razlogom "

Knjiga se sastoji od tri dela :

PRVI DEO :

eseji URBANIKUM - ARHITEKTONIKUM 

I KONCEPT SELEKTIVNE SINTEZE

- objavljeni 1979 godine u časopisima DELO / KULTURA / ZAMAK KULTURE

DRUGI DEO :

Prikaz ciklusa konceptualnih izlozbi Jadranke Vinterhalter

u Salonu Muzeja Primenjenih umetnosti  - Pariska 14

- VAZDUH - VODA - VATRA – ZEMLJA – (preko 120 autora)

Rađanje “postmoderne” arhitekture 80 – ih godina, “vertikalne” i “umetnosti za novi svet”

Slovenj Gradec u kome su bili : Olja Ivanjicki, Marin Rajkovic, Dragos Kalajic, Vesna Vujica,

Pedja Ristić, Dragan Cvetkovic, Slobodan Maldini i svi tadasnji “perspektivni” arhitekti …

TREĆI DEO :

Prethodni povodi I današnji razlozi za osnivanje

Nevladine organizacije ALIJANSA UNIKATNE ARHITEKTURE

- kao konceptualnog shiboletha kolektivnog pamćenja

arhetipske biblioteke Evropskog civilizacijskog kruga

(čiji smo mi samo rizničari) a koji novim generacijama

može poslužiti da rekonstruišu jednu celishodnu  

VREDNOSNU ORIJENTACIJU

u vremenu pačvorka od kulturoloških pabiraka ranijih vremena ...

Ovo je prvi Marinov udžbenik ISTORIJE I TEORIJE GRADA – formata A5 / 250 strana

bogato ilustrovano sa 30 - ak autorovih ranih crteža – tvrd atraktivni povez

sa natkoricom na čijoj je poleđini sakriven „tajni plan“ (matrica)

„ELEMENATA URBANOTVORNOSTI NOVOG BEOGRADA“

i svih drugih naselja nastalih PLANSKI – koja su ostala „zauvek“ masovne spavaonice.

To je inače tema magistrature autora, čijim odlomcima obiluje knjiga.

FRANKENŠTAJNU Država daje "licencu" - LEGALIZACIJA

10. godina NVO AUA (II. epizoda vremeplova)

ANATOMIJA DESTRUKCIJE ESNAFA NEIMARA

Moram vam reći, da posle prve priče o „nadri investitoru“ – koga je pohvalio (verovali ili ne – na prezentaciji knjige) Dr.Ratko Božović – to je mene toliko okupiralo – da sam se još dugo bavio fenomenima NOVIH INVESTITORA – ali ne „prosvećenih“ – za koga ću kao uzor uzeti -  Čiča Iliju KOLARCA – nego i ostalima – nedostojnim pomena.

Od prethodno pomenute knjige (2000.) i Batinih recenzija (2003 kad smo ostali bez Zorana) – do 2007. kada sam prvi put objavio nešto, o ovom naopakom nakotu od svih instanci Vlasti – „licenciranih investitora“ – prošlo je dakle 3, odnosno 7 godina. U tom međuvremenu – moja percepcija „benigne štetočine“ – sagrađena od puzzla mojih pravih investitora – kojima sam (sa suprugom arhitektom)  godinama projektovao i izvodio šta god im je trebalo – tako da smo postali, višegodišnji prijatelji – dok ih neko, nekim „lex specialisom“ – nije obrisao iz posla – i kao „malu privredu“ (IV.generacije) koja je nasledila porodične poslove – i kao srednju klasu na kojoj je „stojala“ Zemlja !

Časopis ARHITEKTURA mi je 2007 godine otvorio prostor za tematsku kolumnu, koja je imala 24 nastavka (2007,08,2009) pod jedinstvenim naslovom : „Anatomija destrukcije graditeljskog Esnafa“ . Kako je pomenuti fenomen od karikaturalnih – počeo da dobija – groteskne oblike – smatrao sam (onako Gandijevski, ili kao u ZENU) da treba odmah ponuditi „pozitivan primer“ – u kome sve probleme rešava ZNANJE – kako između investitora i projektanta – tako između regulative i operative. Moj biser iz naše graditeljske tradicije – bio je Čiča Ilija KOLARAC – perjanica „zadužbinarstva“, za koje sam tvrdio da je duboko u našoj tradiciji ...i da nam samo treba jedan novi Čiča Ilija – nazvao sam ga :“Prosvećeni INVESTITOR  XXI. veka“ – i imao je tri nastavka.

Sva tri teksta su u prilogu i svedoče kako sam ja predlagao – da rehabilitujemo našu Struku. Tada sam čak pisao da je u „Inženjerskoj Komori“ (arhitekt – najstariji zanatlija na svetu – „podsekcija sekcije projektanata“ – negodujući). Osim što sam prevideo nadolazeću svetsku recesiju – nisam nikako mogao pretpostaviti – šta će se desiti 2013 - kada ta prava IKS – bude imala 23.000 licenciranih inženjera i tehničara – svih specijalnosti – uredno klasifikovane u odgovarajuće Sekcije (kako god) ! Neka nova Vlast pored 23.000 licenciranih stručnjaka – kod APR (2013) – registruje paradržavnu (protivustavnu) tzv. „Inženjersko – trgovinsku Komoru“ – sa jednim zaposlenim, čiji je jedini zadatak – da na svim provladinim medijima „prodaje maglu“ (da ne kažem nešto ružnije“ – jer je kao građevinski tehničar bio jednako specijalista : 

i za saobraćaj i za građevinarstvio i za infrastrukturu 

– upravo kao Gospođa Ministarka sva ta tri Resora !

Dakle, strasno zagovarajući „zadužbinarstvo“ – kao model našeg

nacionalnog „new deala“ – ja sam te 2007 – napisao i ovo :

            „Nije moguće izbrisati iz genetskog zapisa – uz svu gramzivost ljudsku – nije moguće izbrisati iz arhetipskog kolektivnog pamćenja jednog naroda - mitove kao sto su : KTITORI koji su gradili crkve i manastire – donatore koji su ostavljali LEGATE – zadužbinare koji su podizali Univerzitete kao Ilija KOLARAC !!! To je autentična tradicija Srpskog naroda koja pokazuje patriotizam stvaranjem i GRAĐENJEM 

– a ne, rušenjem i pustošenjem «u ime naroda»!

Pošto sam (u drugom nastavku kolumne) markirao sve „prenatalne“ deformacije – novorođenog „Frankenštajna“ – ja sam pokušao da mu suprotstavim – pozitivan primer tradicije zadužbinarstva, na primeru Kolarčevog Univerziteta. Napravivši perfektan „rendgenski snimak“ – utiranja puta malverzacijama i sprezanja sa Državom – predložio sam zatim – šta bi trebalo da uradi „Prosvećeni investitor XXI veka“. Treba da objedini „magijske alate“ (kako sam rekao) RAZVOJA – objedinjujući  znanje – pare i odluku – na svom imanju – o svom trošku – okupvajući stručni investicioni TIM najboljih građevinskih stručnjaka – kao svoj „intelektualni servis“ – za sve ono – za šta prosvećeni investitor zna – da ON NIJE obučen !!!

Kako sam ja „otvorio karte“ i demistifikovao sve te „stepenice“ – na putu od zamisli – do gotove kuće – naravno sugerišući redosled poteza pomenutog tima – za ovih 10 godina sam se više puta pitao – da li je moguće – da su istovremeno – neki drugi „kompletni idioti“ – raspakivali „paket“ koji sam opisivao i da su - radeći upravo suprotno : odvajajući znanje – od para ; a pare od odluke – omogućili paralizu svih državnih aparata usluge i nadzora – i omogućili sebi – da vladaju koliko hoće !!! Za uzvrat (reket) su „Frankenštajnu“ – udahnuli „besmrtnost“ -  kredita koje nikad neće vratiti, „žmurenje“ na poreske i (recimo) komunalne obaveze – omogućujući mu time enormno bogaćenje – samo da ne mora, da ispuni ni jednu „obavezu investitora“ po Zakonu ?

Pogledajte anatomsku skicu ove „inverzije razuma“ na blogu :

PRIZIV SAVESTI 1102 2011 – www.marinrajkovic.blogspot.com

PROSVEĆENI  INVESTITOR  U  SRBIJI  XXI  VEKA (I)

Još od početka Milenijuma sam nebrojeno puta, ponovio ocenu da u Srbiji nije najgora rezultanta prethodne desetogodišnje “despotije” jedne porodice – potpuna INKOMPETENCIJA – već bezkompromisna BORBA neznalica i ignoranata za PRAVO da ono o čemu nemaju pojam, koliko nemaju pojma – da nemaju pojma - mogu javno i ravnopravno da ocenjuju i čak o tome odlučuju ! Takvih naravno po definiciji ima najviše među POLITIČARIMA – jer u ovom narodu (još od Nušića) poslednji kriterijum za njihov izbor je bila STRUČNOST. Ovo me međutim mnogo manje brine kad su u pitanju političari koji dođu sa KADROVSKIH  LISTA pošto uvek imaju onu novinarsku krilaticu da su oni ”univerzalne neznalice”- uče samo šta treba i (naravno) rade samo ono šta im gazda kaže !!! Što neko reče (mislim Akademik Pavle Savić) «...osveta LOŠIH ĐAKA koji su sačekali svojih 5 minuta...» jer bi u svakoj drugoj društvenoj konstelaciji - bili upravo NIGDE !

U svetlu ovog saznanja, mnogo me više brine naša – građevinska struka. Radi se dakle o INŽENJERIMA – koji bi po “default” – u trebalo da misle sistemski i sistematski – odgovorno i argumentovano. Oni to u velikoj većini i rade – ali imaju mali “hendikep” što vrlo retko rade sa SVOJIM PARAMA ! Naime svaka “linija” koju povuče inženjer na papiru – pokreće uvek VEĆU MASU para – koje mogu biti : državne, korporacijske, akcionarske, privatne ili dobrotvorne (zadužbinske) ...

Navedeni redosled “organoleptičkog” porekla para, nije ni malo slučajan – ali pre toga moram da vam otkrijem ko mi je ukazao na ovaj problem – a uopšte nije inženjer – ni blizu !!!

Kada sam 2000 godine objavio knjigu : “Kako najlakse upropastiti sopstvenu kuću” ( u fazi gradnje – naravno) – u podnaslovu sam napisao : ANTIPRIRUCNIK ZA MUDRE INVESTITORE. Time sam hteo da kažem da MUDAR investitor u toj knjizi može pronaći sve ono što ne treba da radi, dok gradi (u ovom slučaju porodičnu kuću) ako neće da je gradi tri puta duže nego što bi morao – i da ga košta 4,5 puta VIŠE od cene takve kuće izgrađene za potrebno vreme.

https://www.youtube.com/watch?v=0gcoHohhobM

Tako sam ja poslagao kockice iz svog 20 – godišnjeg iskustva sa preko 200 investitora. Jednako tako su me razumela i dvojica prvih recenzenata knjige – koji su bili arhitekti !!! Medjutim – onda se pojavio treći  recenzent – moj dragi prijatelj sociolog kulture i doktor “slobodnog vremena” kako ja volim da zovem Ratka BOŽOVIĆa – koji je na promociji pomenute knjige neočekivano izrekao nešto - što me je nateralo na razmišljanje sledećih pet godina :

“ Autor je napisao ODU našim hrabrim kućegraditeljima – koji su u nejnenormalnije vreme - ugradili pare u zemlju, tako da više nikada ne mogu da ih vrate u džep – i pritom od sebe napravili nove poreske obveznike u Zemlji koja menja Zakone kako se kome “okrene ćurak! “

Ovako markirana “lična žrtva” nepogrešivo asocira na

Našu nacionalnu - investicionu tradiciju ZADUŽBINA!

Je li to već u par rečenica vrlo slojevito stratifikovana DEFINICIJA idealnog INVESTITORA pre svega u zemljama, u vreme i u prilikama – TRANZICIJE ? To ume malo ko kao Dr. Ratko BOŽOVIĆ. Je li to idealni investitor XXI veka i/ili - šta mu je potrebno da bi to postao ?

Setimo se samo na kratko čoveka – legende koji se - sve šljivama i svinjama trgujući – upisao među najveće dobrotvore SRPSKE KULTURE . Čiča Ilija Milosavljević - KOLARAC ! Je li bio obrazovan ? Po sopstvenoj izjavi “ ... ja sam završio “časlovac” (tri razreda livadske osnovne škole – prim.M.R.) – a ostavljam svome narodu UNIVERZITET !”

Koja je to vrsta motiva bila kod trgovca čija je logika : kupi jeftino - prodaj skupo – i ZARADI ! E, pa - kad “pretekne” stupa na scenu građanska savest i patriotska logika : ” Ne pitam šta ja mogu da uzmem od Države – već šta ja mogu učiniti za svoju Državu ? Po čemu će me generacije pamtiti ?“ Kad IMAŠ dovoljno onda činiš dobro delo ne iz obaveze – nego iz svog ličnog zadovoljstva. Pritom naravno ne mašeš zastavama i parolama – da bi TRGOVAO svojim „PATRIOTIZMOM“ ! Inače je ovaj čovek bio 100 godina – ispred svog vremena. On je polovinom 19 veka, za prvog Predesdnika, prvog Srpskog dobrovoljnog lovačkog društva, koje je osnovao – postavio svoju ženu Anđeliju !!! Šta li bi danas rekle neke aktivistkinje !?!

Kako je čiča Ilija uz Mišu ANASTASIJEVIĆA i još nekolicinu uspeo da dobije najelitnije gradske lokacije i podigne impozantne građevine od po (“Kolarac” recimo) 4.500 m² ? Jednostavno ! Čiča Ilija Milosavljević – KOLARAC  angažuje Profesora Petra Bajalovića, jednog od najviđenijih tadašnjih arhitekata – koji je OCENIO gde u Beogardu treda postaviti narodni Univerzitet. Jednako udaljen od Dorćola, Kalemegdana i Antičke biblioteke – pa je tako i ušlo u plan !!!

Kako je to primala državna vlast. Personalno-Pastoralno! Poštujući LIČNI autoritet ! Kada (na primer) gospodin Nikola Pašić sretne arhitektu Bajalovića u Knez Mihajlovoj, skine šesir i kaže :  “Postovanje gospodine Inženjeru – uvek mi je drago kad sretnem Vas koji nešto gradite – STVARATE – uvek mi se ta nedelja završi uspešno !”

“ Hvala – takođe Gospodine Predsedniče – nije teško praviti graditeljske poduhvate kad Ti ide na ruku takav Predsednik - takve Srpske Vlade !” – odpozdravlja smerno uvaženi inženjer ...

Uzgred, primetite ovde, da Premijer Nikola Pašić - šeta sam - Knez Mihajlovom - bez pratnje !

Osim toga, do sada smo govorili samo o poslednjoj gornjoj vrsti investicija – o ZADUŽBINI.

O kome ili čemu se inače radi u našem DANAŠNJEM građevinarstvu ?

Pretposlednja vrsta, kakav je i junak pomenute knjige - PRIVATNI INVESTITORI su zapravo predmet našeg neposrednog interesovanja. O njima je govorio Dr. Ratko BOŽOVIĆ. Tu dakle sa jedne strane imamo graditelje sopstvenih porodičnih kuća – što je TRAJNI TROŠAK i nije “profitabilno”. Ali sa druge strane su mali investitori koji ulažu da bi im se VRATILO ! Ova kategorija po zvaničnoj statistici čini trenutno četiri petine našeg ukupnog građevinarstva. Oni bi trebalo da budu STUBOVI novog Srpskog društva koji BI za 10 do 15 godina MOGLI da nam VRATE SREDNJU KLASU – da bar naša deca žive “kao sav normalan svet” ! Mogli bi ?

PROSVEĆENI  INVESTITOR  U  SRBIJI  XXI  VEKA ( II )

            Šta se danas dešava kod nas u zemlji koja je nakon proteklih 15 godina - po svim socio – ekonomskim parametrima - VRLO slična ekonomiji zamalja koje su izgubile II svetski rat ? Velika graditeljska ekspanzija, izgleda k'o preporod, jer svuda u svetu gradnja VUČE napred ! U Srbiji je međutim, danas nažalost jedina opsesija – kako da UZMEŠ PARE – a ne radiš ništa ? Kako da «skrpiš« neku «kintu» i kupiš makar garsonjeru - PA DA JE RENTIRAŠ ? Neverovatna ideja o kojoj već pišu kolumnisti nekih tiražnijih evropskih novina – ima smisla samo dok «snalažljivi» iznajmljivači ne predju 50 % - jer kome će posle toga graditi – izdavati - prodavati stanove ? Jer na kraju - celu cenu plaćaju oni - koji IZNAJMLJUJU stanove !!!

            Ideja bi bila smešna da nije tužna. Iznikao je čitav soj BOGATAŠA za koje je Diznijev Čika BAJA – Titov pionir ! ZAŠTO ? Zato što su bez trunke mašte – isto kao i političari ! Oni «zatrpavaju» placeve od tarabe do tarabe – gomilaju kvadratne metre proizvedene po najnižoj proizvodnoj i sa najvišom prodajnom cenom. Možeš ih prepoznati po «passwordu» 063 – prodaja – kako to lepo objasnjava Internet portal A4A («O63 - URBANE VILE – «grupa građana» - autor splitski arhitekt Mišo DUNOVIĆ)

            Kako ovi anonimusi sa 063 to rade ? Čast izuzecima – po vrlo pojednostavljenom šablonu BEZOBRAZLUKA – « Ako prođe – PROĐE – puna šaka brade !» Najpre «naduvaju» (dozvoljene) kvadrature 30 – 50 %. Zatim arhitekti koji je na to stavio pečat svoje licence plate tanjir supe – jer im on ne da ništa više od jedne UGAONE SLIKE (renderovanog) modela kuće koja tek treba da nikne – ne bi li «mudro» zaštitio svoje autorstvo. «Investitori» ovaj ćošak (ćorak) kulise buduće kuće odštampaju u full coloru velikog formata za TABLU na gradilištu, a šta se «iza kulise» nalazi u zgradi – neka razbijaju glavu kupci stanova ? Na njih se inače (u pravilu) prebacuju svi komunalni doprinosi za pojedine infrastrukturne priključke. Isto kao što se doprinosi za zemljište, porezi i takse na kvadrature, participacija u opterećenju infrastrukturnih mreža – nipošto ne plaća – ako se ne mora – ali o tome kad dođemo do uloge Države.

            Pri svemu je «kolateralna šteta» da se finansijski unište par sjajnih malih,dinamičnih i operativnih PODIZVOĐAČA – koji se ne isplaćuju – kao ni «navučeni» akcionari ako dopuste. Ako dakle – ne tuže odmah „nadri – investotira“ !!!

            Ne radi se tu uopšte o gomilanju bogatstva - čak ni o njegovom “mutnom” poreklu. Svaka velika koncentracija kapitala počela je na “prljavim poslovima”. Čim medjutim - nagomilaju bogatstvo – njihov neposredni interes postaje ZAŠTTITA tog istog bogatstva. Onda postaju neočekivano plemeniti, (Bože – opet Nušić) – traže SVOJE MESTO u vlasti – u “podeli karata”! Za to je po istorijskim tablicama potrebno upravo oko 15 godina – kao u Americi od 1925 do 1940 ! Kupovina „diploma“ i besomučna pljačka „Dr“ titula – se podrazumeva !

Ne radi se dakle ni samo o korupciji ! Svugde i uvek u svetu OLIGARHIJA se “češala” o “pune kazane”. Ovde se međutim, sada već - «cedi suva drenovina»! Proizvodnja = 0 !!!

Ovde se radi o nakazno KARIKATURALNOM  shvatanju  patriotizma !?!

Naša nova vlast ovoga Milenijuma nasledjuje jedan od najboljih Zakona o izgradnji (iz 1997), vrlo sličan onome iz 1935 – koji je bio najbolji evropski gradjevinski Zakon sa malo preko 100 članova i koji je prepisalo nekoliko razvijenijih zemalja Evrope – jer je on sadržavao sve principe Dubrovačke Deklaracije iz 1289 u kojoj je nedvosmisleno “propisano” šta čini grad, šta je ulica, a šta trg, šta je kontinuitet fasade, a šta linija “krovnog venca” u gradskoj ulici ...

To nema veze sa (današnjim) brojem potrebnih PARKING MESTA – radi se o principima koji u svakom vremenu i svakoj tehnologiji - grad čine gradom. Ili ga ne čine ? Kako je Nova Vlast “popravljala” ovaj Zakon – da bi omogućila «bržu izgradnju» gore opisanim «investitorima» sa kojima je ona u «new deal» - u ? Uredbama koje zvuče recimo ovako :

“Uredba o izmeni Uredbe o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih građevinskih proizvoda i pružanju usluga i o uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava ili lokacija preduzeća”

Da ne poveruješ ? Prosto se pitate da li je strašnije ovo ili onih 63 % nepismenih (ili “funkcionalno pismenih”) Srba !?!

Država osniva Inženjersku komoru u kojoj su arhitekti podsekcija – sekcije projektanata !!! Isti oni arhitekti koji su od Inhotepa, preko Paladia, do Brašovana ili pomenutog Bajalovića, bili inženjerska elita – jer su PRVI – niodčega – na belom papiru IZMIŠLJALI KUĆU i time donosili POSAO svim specijalizovanim inženjerima, odnosno «hranili im porodice» ...

Armin Dželjadini ima 5.godina.(prilog iz 2007) Rođen je u Nemačkoj.

Kada su ga prvi put, roditelji („gest-arbaiteri“) doveli u Srbiju da upozna

rodbinu – zamolili su ga da nacrta : kakve su kuće u Srbiji – a kakve

u Nemaćkoj – da li ima razlike ?

PROSVEĆENI  INVESTITOR  U  SRBIJI  XXI  VEKA ( III )

Kako Država štiti gradjevinsko i spomeničko nasledje ? NIKAKO jer nema stav prema nasleđu! Za «zaštitu baštine» zadužena su DRUŠTVA ZA ZAŠTITU ovoga i onoga (što nesporno vapi za ZAŠTITOM) ali su (bez uvrede) članovi Društava po pravilu penzioneri, bez prebijene pare bez ikakvog uticaja, koji najčešće nisu pročitali ni flajer o predmetu zaštite. Oni mogu samo da (oprostite) «kevću» na vlast... Pa zašto bi ih onda «država» uopšte «zarezivala» ?

Ona ima ozbiljnija posla :

Iz intervjua u intervju funkcioneri Vlasti sve radikalnije POJEDNOSTAVLJUJU proceduru dobijanja Građevinske dozvole ! Pa iz intervjua u intervju sve više ulažu u globalizaciju Katastra Srbije – jer je to “ ... jedan od osnovnih preduslova za uređeno društvo !!! “ Onda ih uhvati nostalgija za ranijim velikim građevinskim gigantima kao Trudbenik, Kongrap, Neimar, Enrgoprojekt,  Mašinogradnja i bezbroj drugih (sada, kad bi mogao “lavovski” da se ugradiš) - ali su ih pretekli ruski tajkuni koji su na nivou Država - ostali bivšem Jugoslovenskom građevinarstvu dužni vrednost višestruke ratne odštete koju su naplatili Nemcima 1945 godine.

Naša Bratja Rusi ! Konačno očajavaju nad “…sporim procesom privatizacije, nedostatkom  VIZIJE i kvalitetnih „menadžera“ - koji bi ovu oblast POVUKLI U RAZVOJ !”

Pa bojim se gospodo političari da ste ostali sa pogrešne strane ogledala !

Pre više od 20 godina jedan moj dobar prijatelj (koji me je pre toga fascinirao) svojom odnegovanom veštinom strukturnog mišljenja u projektovanju i planiranju i bio moj uzor kao vrstan pisac – jednog dana je neočekivano izjavio da prelazi u politiku ! Na zaprepašćenje nekoliko kolega - objasnio je mirno kako je konačno shvatio kako vlast funkcioniše :

ODVOJ PARE OD ZNANJA – ZNANJE OD ODLUKE – i vladaćeš koliko hoćeš !!! – te tako moj prijatelj ode u savetnike !!! Još u Brozovo vreme ! Nepovratno – u «stručnjake» u politici.

Ako je PROSVEĆENI investitor potencijalni beočug razvoja – onda je prva stvar koju mora da uradi - da ujedini ove tri « magijske alatke » upravljanja : pare – znanje i odluku !!!

Nije moguće izbrisati iz genetskog zapisa – uz svu gramzivost ljudsku – nije moguće izbrisati iz arhetipskog kolektivnog pamćenja jednog naroda - mitove kao sto su : KTITORI koji su gradili crkve i manastire – donatore koji su ostavljali LEGATE – zadužbinare koji su podizali Univerzitete kao Ilija KOLARAC !!! To je autentična tradicija Srpskog naroda koja pokazuje patriotizam stvaranjem i GRAĐENJEM – a ne mržnjom, rušenjem i pustošenjem «u ime naroda»!

            Potreban nam je samo jedan PROSVEĆENI INVESTITOR da ponovo u Srba poseje klicu ZADUŽBINARSTVA koja nikada nije usahnula u svesti naroda .

            Verujem naime da ako je taj mali, ali prosvećeni investitor - naša budućnost – onda će mu se staviti na raspolaganje upravo INTELEKTUALNA ELITA – inženjera, planera, programera, koji više od decenije plaćaju krvavu cenu sopstvenog izbora - da im niko u gornji džep sakoa ne zatakne Radovanovu ČLANSKU KARTU Biblioteke !!! Treba najpre jednostavno «zaobići» stručnjake u politici i uspostaviti direktnu vezu para i znanja – investitora i stručnjaka !!!

            Zamislimo sada PROSVEĆENOG INVESTITORA - čovek srednjih godina koji je dobio na korišćenje zemlju (na 99 godina), nasledio pošten biznis od oca - ili dobio na poklon od tetke iz Amerike (bez naslednika) određenu sumu novca – ili još bolje NEKRETNINU – najbolje nam odgovara : «zaštićeni spomenik kulture» !

On je nesporni vlasnik !!!

(10.godina kasnije ćemo se pitati – kako se može doći u posed – poseda i privilegija – prim.MR)

Pojavljuju se dakle (ravnopravno) svi na početku pomenuti mogući izvori „ličnog“ investiranja. Šta dakle preduzima «dobrostojeći» investitor znajući da nije OBUČEN da gradi ili restaurira ? Okuplja svoj STRUČNI INICIJATIVNI TIM vlasnika – investitora. Kao Bili Gejts kada je 1994 okupio najjače programere do kojih je mogao da dođe i tražio od njih da mu naprave novi Operativni sistem (Windows 95) u stvari novi «interfejs» koji će (samo mišem) moći da koristi i njegova tašta - kojoj se «digne kosa na glavi» kad u dnevnoj sobi, ugleda uključen unukov PC. To je bio jednokratni ulog koji je Gejtsa učinio najbogatijim čovekom na svetu.

On je visestruko nadprosečno platio svoj tim – jer je okupio najveće sveske «zverke» programiranja u tom trenutku. Nisu oni radili kod njega za platu – oni su se samo sastajali da razmene rezultate faza svoga rada. Oni su za Bilija bukvalno radili nekoliko desetina sati + nekoliko desetina godina iskustva – da bi bili sposobni da naprave najbolji operativni sistem (tog trenutka) na svetu – bar po plasmanu. Ovde se radi o istom – prema prirodi svoje investicije PROSVEĆENI INVESTITOR okuplja svoj TIM od planera, urbanista, projektanata, dizajnera, bankara, planera investicija, menađera...

Sta je cilj Tima ?  Da bude uvek dva koraka ispred Države !

Investitor recimo dođe kod urbanista i kaže gde bi počeo određenu delatnost - oni odgovaraju : Za vašu lokaciju još nije uradjen Detaljni plan – ne znamo šta će tu biti prioritet ... Član stručnog tima nastupa sa ponudom tri modaliteta KOMPROMISNE FUNKCIJE i odmah se potpisuje Protokol o sporazumu vlasnika i Države oko «namene lokacije» ...

Onda Investitoru u Zavodu za zaštitu spomenika kažu – nažalost vas objekat je Spomenik kulture i podignut je da bi organizovao izložbe još davne ...»Kad Bonaparta beše na Ruse ...» Nastupa član Saveta koji Zavodu nudi da investitor (zajedno sa Opštinom) opremi izložbeni salon - ali da posetiocima izložbe može ponuditi svoje proizvode – jer je on mlekar – pekar – apotekar ...

Sta je zadatak Saveta ? Da uvek bolje od resornog ministra bude obavešten o stanju regulative za određenu vrstu delatnosti i lokaliteta – kao i o prioritetima koje će aktuelna Vlast stimulisati u narednom razvojnom periodu. U tom smislu da svestrano i maksimalno «servisira» investitora SRUČNIM ZNANJIMA kojima on po prirodi stvari – ne raspolaže.

Šta je svetinja Saveta ? Da je tako dobro plaćen od investitora da nijedan član Saveta nije podložan korupciji, niti je spreman da u tome posreduje – jer mu je najsvetiji zadatak povratak digniteta i uvažavanja sospstvenog inženjerskog Esnafa.

Vrlo jednostavno : Svaka investiciona odluka je NAJJEFTINIJA «na papiru» u fazi projektovanja. Prosvećeni investitor to zna i zato plaća svoj Stručni inicijativni TIM – da ga spreči da sipa pare u «rupu bez dna» naše potpuno haotične i maksimalno korumpirane regulative ...

Šta se očekuje od Države ? – Ništa ! Samo da zaboravi morbidne GENERALNE PLANOVE Svetle Budućnosti za narednih 20 godina i da negde pročitaju da u svetu odavno postoji živi model (u svakom smislu) koji se zove KONTINUIRANO PLANIRANJE RAZVOJA !!! To globalno. Lokalno je dužna da odvoji «žito od kukolja», odnosno da napravi DRASTIČNU RAZLIKU medju inženjerima – i markira one - koji svojim STRUČNIM POTPISOM ispod broja svoje licence zaslužuju – ZATVOR , od onih koji za isti potpis ispod svoje licence zaslužuju GRAND PRIX  na državnim (budžetskim) Konkursima za (recimo) javne objekte, odnosno koji po Zakonu rade svoj kreativni posao.

Od tog trenutka više nijedan inženjer ne bi čuo od svog investitora dve antologijske rečenice : «Ne plaćam NIŠTA dok ne vidim GOTOV posao !!!» jer je Zakon ODREDIO uslove, a IKS cene; i druga : «Ja tebe plaćam da mi napišeš POZITIVAN izveštaj (bez obzira šta imam u/od/kao projekt/a) .

Ove dve rečenice su naime šifra prepoznavanja

prodavaca BUDUĆIH nekretnina – zovi 063...

Sa ova tri teksta - počela je kolumna u 24 nastavka 2007 - 2009. godine

u stručnom časopisu ARHITEKTURA pod naslovom :

ANATOMIJA DESTRUKCIJE GRAĐEVINSKOG ESNAFA 

  

BATA JE KRIV ZA SVE !

10. godina NVO AUA (i. epizoda vremeplova)

BATA JE KRIV ZA ALIJANSU

Kako sam obećao u sledećih desetak dana, pokušaću u nekoliko „epizoda“ da vas podsetim „porođajnih ushićenja“ – nastajanja ALIJANSE ! ( Čuj – ushićenja !?!)

Dakle, BATA JE KRIV ZA SVE !

            Naime, kada sam navršio 20 godina „staža“ u ULUPUDSU (2003) bilo je prikladno napraviti dotadašnju retrospektivu moga rada, mada sam ja tada (kao i sada) imao samo tri izgrađene kuće, desetak enterijera („od ključa do klujča“) i najrazličitijih istraživačkih napora (ispostaviće se „domašaja“ – kao patenti i pronalasci) ali ništa „elaborirano“ u nekakvoj formi – za prezentaciju (za izložbu – ni toliko) !

            Jedini čovek, sa kojim sam se jako rado družio, od 2000. godine kada mi je napisao čak tri sjajne recenzije – za moju prvu knjigu, bio je čovek koji je jedini dobio popis svega što sam do tada uradio (skice i crteže) u rasutim paketima fotki postojeće – izvedeno. Ukratko, ja sam zamolio dragog prijatelja, kolegu i učitelja, arhitektu Živojina Kara – Pešića – da mi napiše recenziju za tu (recimo) buduću izložbu – u vreme kada sam ja svesrdno „bistrio“ iskonska VRELA znanja – Egipat, Persiju, Indiju, Grčku („stazom Pitagore“ – koji je prvu gimnaziju osnovao u svojoj 54.godini - prilog) Dakle – u stvari „ništa arhitekture“ !!! Batu nisam izabrao za recenziju, jer su one o knjizi bile („sjajne“) u smislu pohvale, predstavljanja (jedna za plakat na Sajmu knjiga – druga za Preezentaciju knjige u Biblioteci grada i treća naknadno – kao rezime).

            Naime, ovim recenzijama - je (kao i uvek kod Bate) knjiga „KAKO NAJLAKŠE UPROPASTITI SOPSTVENU KUĆU“ – bila samo povod da napravi bravuroznu analizu – tada „grešno začete“ građevinske mafije – koja danas čitavoj Državi pije krv na slamku !!! Dakle Bata je bio saglasan sa autorom knjige – da su „nadri graditelji“ – ŠTETOČINE  - ali avaj, tu se radilo o „suicidalnoj štetočini“ – investitoru koji gradi svoj sopstveni dom – pa ako ga i uništi – njegov je !!!

            Neočekivano - nam je na pomenutoj prezentaciji – izbio vazduh, naš zajednički prijatelj Dr.Ratko Božović, takođe recenzent, koji je izjavio da su „...naši hrabri kućevlasnici – heroji, koji ulažu u nekretninu pare (koje više ne mogu da vrate u džep) – čineći pritom od sebe nove – poreske obveznike !!! Mi smo bili „paf“ – jer se i taj rakurs posmatranja novog fenomena (za koji je Bata našao podatak, da je tada predstavljao čak ¾ naše ukupne gradnje) sasvim mogao braniti ! Tako je nas vrle stegonoše „uzansi o gradnji“ – Dr. „slobodnog vremena“ i prijatelj Ratko Božović – „bacio u debelo razmišljanje“. Kako rekoh fenomen je bio NOV i taj samovoljni graditelj svoje kuće – „koji sve zna bez arhitekte“ – proizvodio je štetu samo sebi. Do danas ćemo se baviti „ljuljanjem (tada začetog) novog - korupcionaškog Frankenštajna“ !!!

Međutim, kada sam Batu zamolio za recenziju za Izložbu (20.god.rada MR) imao sam jedan veliki lični teret na plećima. Moj dragi otac, koji se preselio 2011, tada je bio vrlo opterećen jednim svojim iskustvom – danas bismo rekli „multitaskinga“. Kao novinar BORBE (za 40. godina) ostavio je preko 1.700 objavljenih rubrika – a privatno kod kuće je za sobom ostavio 740 vrhunskih akvarela, prema kojima uopšte nije imao odnos kao prema delu (ne daj Bože – robi) več kao prema „čedu“ i ni od jednog nije mogao da se rastane. Međutim, glavna opsesija mu je bila : „Sine, ako si izabrao arhitekturu – drži se projektovanja ! Nemoj nikad da ideš „po dva koloseka“ ! Ja sam celog života imao osećaj – da ni u jednom - nisam dao ono najbolje od sebe !?!“

Dakle, ništa od ove moje privatne priče – Bata nije znao kada sam mu za recenziju za izložbu – doneo veliku kutiju raskupusanog materijala (za koju sam mu i danas zahvalan što je odvojio toliko vremena) – ali „kvaka 22“ je bila u tome – što sam ja kao „nepodobni naslednik“ – doneo istraživanja – po 20 koloseka !!! Dakle, Bata mi je napisao (cela u prilogu) divnu recenziju : MAŠTAR – PLEMENITI SVAŠTAR u kojoj je između ostalog i nešto za šta najveći mudrac u istoriji arhitekture ovih prostora – Bata Kara - Pešić - zna da se nikako ne sme pogaziti. On me je zavetovao da osnujem

ALIJANSU UNIKATNE ARHITEKTURE !

Znajući da je u našem Esnafu oglušiti se o zavet – jednako „prekršiti zakletvu“ :

„…Nezavršenost i nesavršenost sveta ustvari je Bogom darovana prilika čoveku da se sopstvenim doprinosom usadi u Božje delo. Ko se, kao Marin, o ovu poruku ne oglušuje, taj ni želje ni vremena za rušenje nema. Drugost je opojni zov morskih sirena, pa je sasvim prirodno da jedan marinero bude zatočenik geomansije, Kilijanove aure, energijskih strujanja i svega nevidljivog, neopipljivog, nedokučivog. A zar differentia specifica, jedinstvena osobenost homo symbolicus-a nije zaokupljenost nevidljivim, sposobnost da ga zamisli i čak drugima prenese? Jer Marin ne zaboravlja obećanje dato sebi da će nekolicinu sebi sličnih kad-tad nagovoriti da se upuste u pustolovinu alternativnog obrazovanja  arhitektonskog   podmlatka…“

Celu recenziju vidite na blogu : PRIZIV SAVESTI 1102 2011

Kad se neko zove morepolovac, nije se čuditi što mu je ime ušlo u naviku. Taj će, sasvim očekivano, doživotno osećati nemir i  žudnju da za života spusti sidro barem po jednom u svakoj luci sveta. Nemir, svojstven svakom ljudskom biću, zarana svesnom sopstvene životne oročenosti, Marinov soj ispoljava kroz žestoko nemirenje sa jednosmernom strelom životne neumitnosti, kroz odlučnost da se toj streli, kad joj već nije moguće promeniti smer, vrh rasplete u kićanku što razuđenije delte, da se pravolinijska putanja pretvori u krivudavi tok sa velikim okukama  i  brojnim pritokama, da  se  okolišenjem  otme što  više  od  ništavila.

Većina nas svoje zebnje suzbija ustaljivanjem, uspavljivanjem nagona za promenom: nema promena – nema neizvesnosti – nema zebnje. Ali, ni napretka! Da bismo ovu neporecivu istinu nekako sakrili od sebe, mi nepromenljivost proglašavamo za odraslost, a srčanost suočavanja sa izazovima osuđujemo kao nezrelost (postupak iz basne o lisici  i  kiselom grožđu). Zavist je, razume se, sklonija osudi nego divljenju. Ustvari, ne ostajati na istom znači teći iskustvo istovremeno sa nastojanjem da se u sebi očuva detinjski smisao za iskreno divljenje svemu prvom, svemu novom, da se ne prestane sa zadihanim otkrivanjem sveta. Za skitnju je potrebna srčanost, ona skitača čini gospodarom sebe. Tako je sa narodima, tako i sa onim pojedincima koje zluradnici krste svaštarima. Svi ljubomorni čuvari detinjske znatiželje jesu sanjari. Ako se i sanjari ubrajaju u svaštare, zluradi bi morali da smisle neki jetkiji karantinski naziv za tu čudačku sortu. Uostalom, svako ima pravo da se privoli reci, jezeru, moru, ili –  bari.

Prerano (i preterano) umirovljeni previđaju (ili prećutkuju) postojanje dveju sasvim različitih vrsta svaštara: onih kojima ništa ne ide od ruke, pa se uvek iznova oprobavaju, u očajničkoj nadi da će im negde nekad nešto « upaliti », i onih koji se u svemu dovoljno lako snalaze, pa im teško pada sužavanje množine na jedninu, a još teže lišavanje uživanja zvanog oprobavanje, tog izazivača čaršijskog oprobrijuma. Postoje i dve vrste neprilagođenosti – ona u kojoj je ličnost prisiljena (svojim olakim pristankom ili pod spoljnim pritiskom) na prilagođenje svetu i ona u kojoj ličnost nastoji da svet (barem u razmerama svog neposrednog okružja) pri(la)godi sebi. Ukoliko to nastojanje vodi oblagorođenju stvarnosti (a u njoj uvek ima sirovih mesta napretek), neprilagođena osoba nosi u sebi onaj osobiti remetilački činilac koji se naziva stvaralačkim. Proglašavanje takvog za svaštara dokaz je nerazumevanja različitih načina  tečenja naučnog (stručnog) i umetničkog iskustva: ovo drugo nije sistematično (podvrgnuto unapred postavljenim merilima razvrstavanja); nije pravolinijsko, nego koncentrično (iako se pritom može govoriti pre o nečemu nalik na izohipse nego o pravilnim krugovima). Traganje, razume se, ne znači uvek i nalaženje, kao što ni nađeno nije uvek ono željeno, ali se upravo u takvim (ne)prilikama iskušava tragalaška  strast  i  postojanost  tragačeve  ličnosti.

Arhitektonska struka je od onih koje svojim obuhvatom nude zavodljiv raspon. Ko je toj struci iskreno predan, biće uvek suočen sa problemskim izazovom neviđenih razmera – od okapnice na strehi, preko konstruktivnog sklopa zgrade, do bavljenja gradskim tkivom, najsloženijom boravišnom tvorevinom. Mnogo pre bi se gradu nego njegovim oblikovaocima moglo prebaciti da je svaštar, ili, da se poslužimo istraženijim tuđim izrazom, da je kolaž. Ali prebacivanju tu nema mesta, kad se zna da je grad poprište svih ljudskih sloboda, među kojima je vrhunac sloboda izumevanja, pod okriljem umetnosti sporazumevanja različitih. Rešenje koje je na međunarodnom konkursu BUDUĆNOST NOVOG BEOGRADA (1986) ponudilo šest duhovnih srodnika  iz dva grada predstavlja ih kao pouzdane poznavaoce urbane morfologije i uspešne kompozitore predočene zamisli. Dve godine posle ovog međunarodnog ogledanja usledila je i formalna potvrda tih jasnih stavova – zvanje magistra iz oblasti urbanizma Marinu Rajkoviću.

Kad se neko sa moreplovačkim imenom bavi smišljanjem ljudskih staništa, on se, takav, trudi da kulučenje zvano životni poziv preobrati  u  izazovno zanimanje (struka je, nažalost, uvek jednostruka), da zgradu ne smatra obamrlom, zauvek, nekretninom. Zaokupljen brigom da istorijska vrednost ne zastari, zalagaće se – umesto  plahovitog proglašenja svega prethodnog za nepoćudno, umesto nemilosrdnog rušenja – za preobličavanje i osavremenjavanje, bez narušavanja već potvrđenih i prihvaćenih vrednosti. Da se, uime poštovanja predajnog duha, ne prekida tanano povesmo, da se nastavlja, da se nadovezuje, da se povesni sveznadar skromno, red po red i god po god, dopisuje. Sluh za one prave, neupitne, vrednosti i ona u ovdašnjim krajevima tako retka sposobnost razlučivanja bitnog od sporednog, krasi, neosporno, Marinov pristup mnogoznačnoj gradskoj sredini. Kad svaštarem prozovu onoga koji ne pustoši, prišivak im je čista omaška.

Sve što se ostvaruje opredmećivanjem zahteva inženjerski prikaz zamišljenog. Takva je neumoljivost te vrste ostvarenja u koja spada neimarska struka. I u njoj postoje stroge sprave poput šine, lenjira, šestara, uglomera ...(kao i ona, zvana računar, u kojoj su se sve dosadašnje odskora stekle).  Sve te sprave s jedne i slobodoručni prikazi sa druge strane. Nesmotreno je odreći se jedne zbog druge, ali to upozorenje često i olako zanemarujemo. Kod Marina bavljenje jednom uvećava čežnju za drugom –  prelaz je, zapravo, razdragani povratak. Mnogo značajnije od pukog oduška i opuštanja, slobodoručno predstavljanje dokazuje da oko i ruka, udruženi, uvek pružaju neuporedivo više nego što može da se ostvari, da je mašta šira i od zemljinog šara. Svedok Marinovog podjednakog staranja o oba tasa tih osetljivih terazija je i čest motiv  njegovih crteža, pastela i akvarela – KAMEN I ČAMCI: na jednoj strani pra-oslonac i pra-gradivo (kamen), a na drugoj ljuskasto plovilo (čamac). Tu uvek prisutnu preku potrebu da se nekretnina ublaži nečim što sa njene ukletosti odvraća pažnju, što uliva nadu, naveštava promenu, pronaći će svako ko se uporedno pozabavi Marinovim delima.

Sve što za Marinom ostaje ostvareno protkano je dvojnošću stalnosti i promenljivosti, nekretnine i pokretljivog, strukture i ispune (rečju – nužnosti  i  slobode). Obučavan kako da kuću postavi na pouzdan temelj, on istovremeno patentira predlog zvanično registrovan kao mobilna urbana struktura (nadnaslov) INDIVIDUALNO REKREATIVNO GRADSKO VOZILO (naslov). Taj inspirativni hibrid nosi osobine i ispoljava uverenja svoga tvorca: on je gradski, ali i osobenost u gradskoj slici, prepoznatljiva prvenstveno po jedinstvenom obliku; on je čist u najdoslovnijem smislu (od jasnoće načela na kojima počiva do nezagađivanja okoline); on je naglašeno ličan i istovremeno otvoren za opštenje (korisnik mu se ne skriva iza zatamnjenih stakala); on je delatno-razonodan (pokretan korisnikovom snagom). I više od svega toga – on je igračka. Najzad, samo njegovo ime HOMOBIL budi nedoumicu da li je u toj složenici čovek (homo), ili dom (home), ili hodometarsko beleženje rastojanja, ili nešto četvrto, ili sve to zajedno. Ništa manje nije rečit primer konceptualne izložbe ARHITEKTURA VODE, gde je paradoks, kao zastava, istaknut u sam naslov. Svemu ovome valja dometnuti  i verni prikaz dubrovačke galije iz XVIII veka, makete koja zrači neutaženom čežnjom i čak ni neplivače ne ostavlja   ravnodušnim.

Uvreženo je mišljenje da arhitekt ono što smisli predaje ostvaritelju, u vidu radnog naloga, ili barem kao poštansku pošiljku bez povratnog recepisa. Ostajanje u najužem delokrugu struke jeste jednostavnije (i prividno lagodnije), ali iskustvo pritom ostaje jednostrano, nezaceljeno. Marinova nepokornost se i tu ispoljava kroz potrebu da se buduća kuća proveri preko modela (nastojanje koje ga, razume se, ne čini jedinstvenim), ali preko vlastoručno izvedenog modela (što već nije tako često), čija vernost budućem ostvarenju mora biti tolika da za taj umanjeni prikaz valja smisliti dovitljive postupke i precizne alate (a to zaista jeste retkost). Vernost prikaza šalje poruku da naručilac ne sme da se zaplete u nedoumice koje vrebaju smislioca, što je, pre svega drugog, čestit majstorski odnos. Taj poriv da se prožive sve faze nastajanja kuće, da se ide do kraja kako bi se sa toga puta vratilo značajnom preinačenju njegovog početka, nije pusto detinjasto jogunstvo. Ta je znatiželja nadasve svrsishodna: samo je iz tog sticanja vlastitog iskustva zarad ponovnog promišljanja oveštalih veština, iz tog dokazivanja (sebi pre svega) da je nezdravo uzimati sve zdravo za gotovo, mogao da nastane ogled KAKO NAJLAKŠE  UPROPASTITI  SOPSTVENU  KUĆU, vispreno upozorenje svima  onima  koji su spremni da se upuste  u  pustolovinu  samogradnje  krova  nad  glavom.

Bavljenje unutrašnjošću kuća i lagodnošću boravka u njima  pripisuje se osobama sklonijim lirskom intimizmu nego epskom patosu. Da bi enterijer postao blizak (što je prvo merilo njegove uspelosti), pristup pri njegovom oblikovanju mora da prati raspoloženjski smer od unutra prema spolja, da ne podlegne iskušenju lažne prestižnosti kojem čak i iskusni ponekad ne odole pri spoljnjem oblikovanju kuće. Marin se rado prihvata ove provere vlastite osećajnosti. I tu njegov način poimanja poverenog mu zadatka izmiče uobičajenom: naizmenično preuzima razne uloge, od koncepta, preko izvedbe, do gosta i ukućanina. To proživljavanje, tako različito od rutinerske površnosti, nerazdvojno od temperamenta, ostaje  njegovo  duboko  ukorenjeno  vjeruju.

Svaku osobu raspinjanu tragalačkom znatiželjom Bog daruje prodornim naprednjačkim porivom, nekom vrstom samo njoj svojstvenog unutarnjeg mono-dijaloškog ritma. Ta skrivena igrivost je neumorna, danonoćna. Ona je presudna za bavljenje svime što se da oblikovati, od vajanja do plesa. (Sent-Egziperi je pisao da čoveku koji ne ume da pleše nipošto ne treba poveravati poslove u diplomatiji). Stoga ne iznenađuje Marinova zanesenost tangom, ne bilo kojim, nego milonguerom, izvornom, «šetajućom» varijantom, tim nerazdvojnim spojem oblika i pokreta, čija istančanost seže do filozofije. Kako je taj ples,  u kojem  su san i plan na razdaljini jednog daha,. neiscrpna riznica osobnih doprinosa svetskom ispoljenju plemenitosti, naslov EVROPSKI  TANGO  HRAM, koji Marin dodeljuje starom dvorcu u Sremu, ne čini se preuveličanim, već pre kao odličje za  uzvišenu  svrhu  sastajališta  zaljubljenika  u  ples.

Čudnovato je da se neko okružuje protivurečnostima, da se sa njima nosi umesto da ih zaobilazi, da ih svakodnevno u sebi miri, da iz tek prevaziđenih hrli (čak srlja) neposredno u predstojeće. Mnogo je manje čudno što neko takve jahače talasa smatra čudacima. Ali ako se ne potresamo zbog činjenice da nišči duhom ne prave razliku između reči meštar (priznanja zavidnom iskustvu) i reči mešetar (inačice za smutljivce), ako tu neosporno postojeću čudnovatost prihvatimo kao iskren stav prema svetu, čini se logičnim što takve osobe pokazuju osobitu znatiželju prema graničnim područjima, privučene činjenicom da nas poznato – uprkos od pamtiveka taloženom iskustvu i neverovatnim otkrićima – nikada neće uveriti kako je obuhvatom prevazišlo nepoznato. Nezavršenost i nesavršenost sveta ustvari je Bogom darovana prilika čoveku da se sopstvenim doprinosom usadi u Božje delo. Ko se, kao Marin, o ovu poruku ne oglušuje, taj ni želje ni vremena za rušenje nema. Drugost je opojni zov morskih sirena, pa je sasvim prirodno da jedan marinero bude zatočenik geomansije, Kilijanove aure, energijskih strujanja i svega nevidljivog, neopipljivog, nedokučivog. A zar differentia specifica, jedinstvena osobenost homo symbolicus-a nije zaokupljenost nevidljivim, sposobnost da ga zamisli i čak drugima prenese? Jer Marin ne zaboravlja obećanje dato sebi da će nekolicinu sebi sličnih kad-tad nagovoriti da se upuste u pustolovinu alternativnog obrazovanja  arhitektonskog   podmlatka.

Ogledanje, samo ime mu kaže, predstavlja proveru sebe, a ne prkosnu poruku onima koje raduje da  proveravaju druge. Nije lasno usaglasiti tek prevaljenu polovinu kalendarskog veka sa skoro triput dužim spiskom pikarski raznovrsnih zamisli –  od prve nagrade za karikaturu do radiestezijskog seminara –    u koje je oduševljenički znao da se zaleti (i doskoči!) Marin Rajković. Zbirka oblasti (poređanih bez naročite brige o redosledu) koje je on svojom posetom zadužio, zaista je jedinstvena: izložbe, konkursi predavanja, eseji, tekstovi, knjige, programske studije, projekti (idejni i glavni) zgrada i enterijera, makete, patenti, scenografije, grafike, dizajn. Od nabrajanja bi se moglo umoriti, ali je Marin neumoran u rešenosti da stvar ne ostane na tome, da se spisak ne zaključuje. Za konačni vrednosni sud o tome opusu bila bi potrebna čitava stručno-umetnička porota. Pretskazanje na koja će sve životna zbivanja ovaj  pustolov duha i duše ubuduće da zatreperi  ne  bi  nikome  moglo doneti  zgoditak  na  kladionici.

Ž. Kara-Pešić - januar  2004 - Beograd                                   (akcenti  i  prelom  M.R.)