NAŠ "Maršalov Plan" - U NAŠIM RUKAMA

KLESAREV  SAN

I.put objavljeno u časopisu ARHITEKTURA br.125 - maj 2008

P R O L O G

            Negde na početku vremena dok su još uvek postojali posebni Bogovi neba i zemlje, mora i kopna, biljaka i životinja, rešio je Stvoritelj – da konačno na Zemlji stvori savršeno živo biće koje će trajati bar 200 godina. Ali kao svaki Stvaralac – bio je sumnjičav kada je u pitanju SAVRŠENOST budućeg dela – jer je nameravao da ga stvori od nesavršenog materijala – sa nesavršenim upravljačkim sklopom i naravno podložnog svim mogućim slabostima - bića koje ume da misli. Osnovna ideja mu je bila da ga potstakne da se SAMOUSAVRŠAVA !!! Odmah je dakle odlučio da će najveća većina ljudi biti prosečnog duha – ali nije doveo u sumnju mogućnost da pojedini budu i nadprosečni. Da bi sve to realizovao bilo mu je jasno da mora postojati UZOR takvog “savršenog čoveka” – ali koji ne sme biti pristupačan svima. Zato je rešio da upita Braću Bogove različitih svetova - gde bi oni SAKRILI - takav “model” ?

            Bog mora odmah velikodušno ponudi kako će on u svojim morskim dubinama ”savršenog čoveka” sakriti u ”plavu pećinu” tako da ga nikada, niko neće pronaći, dok je sveta i veka ... ”Bojim se da si me malo podcenio dragi Brate ”– reče mu Stvoritelj -”čovek koga ja mislim da stvorim, plivaće skoro kao riba, a ako bude dovoljno uporan i nauči da dovoljno dugo zadrži dah – sigurno će pronaći Tvoju ”plavu pećinu” pre ili kasnije. Bojim se naime da bi takvih ljudi koji bi uspeli da pronađu UZOR ”savršenog čoveka” bilo mnogo više nego što Ti misliš - i mnogo više nego što bih ja želeo da ih bude ! ”

            Bog neba predloži, smirenijim tonom, da MODEL ”savršenog čoveka” sakriju tu negde na Nebu – među sobom i među oblacima – jer se nijedan čovek neće usuditi da ga traži na nebesima, I to - među Bogovima. Tvorac zažmirka rezignirano pa reče : ”Negde se nismo razumeli Brate moj. Miševe, crve, guštere i zmije i sve drugo što gmiže po zemlji sam već stvorio. Čovek koga ću ja stvoriti na Zemlji, će najpre hodati USPRAVNO, a zatim će vrlo brzo početi da lepi ptičja krila pčelinjim voskom, da bi pokušao da leti - bar poput ptica i pčela. Konačno će sagraditi gvozdene ptice, kojima će tako zujati među ovim našim oblacima, da će, veruj mi i nama ovde biti tesno.

            Sve u svemu Braćo moja, moram sa žaljenjem da zaključim da je svako od Vas preterano zaokupljen svojim svetovima, da bi mi dao koristan savet. Ja Vam se ipak zahvaljujem na trudu, jer ste me učvrstili u uverenju da postoji samo jedno mesto gde čovek neće tražiti UZOR “savršenog čoveka”– a to je u NJEMU SAMOME ! ”

            Kada je ostao sam, nad svojom projektantskom tablom, Bog je znao da mu je sada jedino neophodan KLJUČ ! Za sve ljude koji to zaslužuju, koji to dovoljno žele, a učeni su da traže i naučili da pronalaze rešenja – jednom rečju koji će se posvetiti ZADATKU koji će im On postaviti – biće potreban KLJUČ kojim će moći da ”odključaju” tajnu UZORA savršenog čoveka - kada do nje budu uspeli da se probiju.

            Na stolu je već imao sve pripremljene ALATE kojima će čovek GRADITI svoj SVET (civilizaciju). Bili su tu i Vavilonska kula i gradovi Ur i Uruk. Prebirao je između nacrta Likurgovog programa Egaliteta (ukidanja ropstva u Sparti) i Solomonovog hrama, Sokratovih peripatetičarskih kurseva šetača kroz šumu koji vode filozofske rasprave, i scenarija DRŽAVE spremljenog za Aristokla, programa Aristotelove Akademije i tako redom dok nije došao do Grada Sunca (Civitas Solis) namenjenog Tomasu Kampanelli, ali u svemu tome nije bilo onog posebnog ključa - za otključavanje ”samoga sebe”.

            Iznenada iz gomile nacrta uoči kako izviruje Program ŠKOLE BROJEVA koju će Pitagora osnovati tek u svojoj punoj zrelosti – pošto je prve 54 godine svoga života proveo putujući i učeći u Egiptu, Persiji i drugim velikim centrima tadašnje nauke. Na jednoj od strana Programa VELIKOG BROJA ugleda Pitagorin magični kvadrat pa reče :

4  9  2

3  5  7

8  1  6

”To će biti sasvim dovoljno da bude KLJUČ - čoveku koji već zna da sam u njega usadio seme njegovog NOVOG početka – odnosno njegovog zemaljskog PRODUŽETKA – ako bude sposoban da razume i ako bude na putu samousavršavanja – ovaj KLJUČ će biti dovoljan! Kada ga odgonetne znaće kako da izpolira ono najbolje u sebi i kako da to stavi u službu najviših CILJEVA svoje zemaljske Zajednice ljudi – kako će ih poučiti Platonova :”DRŽAVA”

”NEMOGUĆI” ŠEGRT

            Mnogo vekova kasnije (što je TREN za Bogove) - na Zemlji se odigrao jedan neobičan događaj koji je, bio u neposrednoj vezi sa upravo ispričanim razgovorom Bogova među oblacima. Negde u XV veku, počela je u Evropi gradnja jedne svete građevine na jednom brdu koje je dominiralo okolinom,  po nalogu jednog vlastelina i po projektu Protomajstora, sa nekoliko desetina majstora nadzornika, nekoliko stotina pomoćnika, koji su ugrađivali kubične kamenove koje je na dnu brda, u kamenolomu, preko hiljadu šegrta nadničara klesalo, i izvlačilo gore na vrh brda radi ugradnje. Gradnja je tekla besprekorno harmonično, čak i u jedinstvenom TEMPU, jer su nadzornici davali RITAM svojim udarcima čekića – slično predvodniku galiota koji je davao ritam udarcima dva malja o trupac na pramcu galije, da bi galioti, 15 pari vesala potezali u istom trenutku i tako postizali najveću brzinu - dok nije bilo VETRA !

To je medjutim bilo tek na pola snage – jer galija NAJVEĆU

brzinu postiže tek sa vešto uhvaćenim vetrom da ”napuni” JEDRA

– kao što čovek najbrže plovi - gonjen ŽELJOM !

            I tako su oni radili od svitanja do sumraka. Norma im je bila jedan kubični kamen dnevno po čoveku – potpuno oblikovan i ugrađen. A onda jednoga dana, sve se odjednom promenilo. Jedan od šegrta, kao da je dobio ”vetar u leđa” – počeo je da radi DVOSTRUKO BRŽE i od tog dana da završava po dva kubična kamena dnevno, kao da se u njemu ”otkačio neki feder” koji ga je gonio duplo većom brzinom ! Počeo je da radi od podneva do ponoći i uspevao do sutona da odvuče na brdo po dva kamena, a večeri je provodio šetajući pored reke i razmenjujući iskustva sa drugim zanatlijama.

            Svi su se pitali šta se desilo? Kao i u svakoj zajednici, svako je imao svoj odnos prema novonastaloj situaciji. Neki su nastavili neumorno da ”zabušavaju” kao da se ništa nije desilo i predavali su svaki drugi dan po jedan kamen, za po jednu dnevnicu. Najveći broj nadničara je i dalje mirno odrađivao svoju dnevnicu samo jednim kamenom. Treći su počeli krišom da ogovaraju ”nemogućeg” šegrta, govoreći kako je poludeo. Ostali su mu tiho zavideli. Neki su pokušavali da se takmiče sa njim.  

Retki su ga stizali na dan, dva - ali ne duže.

            Kada je vlastelin čuo da postoji nadničar koji može da uradi DVA kamena dnevno, tražio je od nadzornika da dupliraju dnevnicu svakom ko uradi po dva kamena. Već sledećeg dana ”nemogući” šegrt je uradio TRI kamena od podneva do ponoći. Nadzornici su se tek tad našli na ”mukama”. Neke šegrte su morali da teraju na posao, druge da nagrađuju za drugi kamen, u svakom slučaju mogli su da zaborave na harmoniju ”mirnog posla” nadzora gradnje. Na kraju im nije preostalo ništa drugo nego da zahtevaju od Protomajstora, da zamoli Gospodara da pozove na razgovor ”nemogućeg” šegrta i zatraži od njega da objasni - o čemu se tu radi ? Vlastelin je pozvao na razgovor ”nemogućeg” šegrta i to u vreme kada su u tabernaklu bili i Protomajstor i nekoliko majstora i čak desetak pomoćnika.

Pitao ga je zašto (šta god da se desi) - on UVEK radi VIŠE od ostalih ?

Ovaj odgovori :  ”Gospodaru – moram da Te zamolim
da ostanemo sami sa Protomajstorom –

onda ćeš dobiti odgovor na Tvoje pitanje.”  
Protomajstor je samo klimnuo glavom.

            Kada su u baraci  ostala samo njih trojica, ”nemogući” šegrt progovori :

”Dakle Gospodaru, dok smo još radili od svitanja do sutona, ja sam jednog dana uradio svoj kamen već do podneva i doneo ga gore na gradilište. Tačno u podne, peklo je Sunce, nigde nije bilo ”žive duše” i ja nisam odoleo iskušenju da zakoračim na mermerni pod našeg Zdanja. Kad tamo na sred poda pritisnut sa četiri mala kamena u uglovima da se ne bi zamotavao, nalazio se pergament na kome su bili svi crteži našeg Hrama, i to iz svih uglova i sa svim ukrasima kakve nisam mogao ni da sanjam. Najpre sam se strašno prepao, jer mi je bilo jasno da se nalazim tamo gde ne bih smeo da budem ! Ipak nisam odoleo. Sav pretrnuo, prišao sam bliže pergamentu i ugledao veličanstvenu Građevinu, toliko lepu da sam izgubio tlo pod nogama i samo tupo seo na mermerni pod, kao da me je grom pogodio. U grudima mi je treperila neobuzdana prepelica oduševljenja LEPOTOM !!!

Ne znam šta se tačno toga trenutka dogodilo, ali meni je odmah bilo jasno 
- da mi više neće biti važno ni kada jedem, ni koliko spavam, 
da ću samo raditi do iznemoglosti

– sve dok NAŠ HRAM - ne bude ZAVRŠEN !!!

            Niko me dakle nije video i ja nikome ništa nisam rekao, ali je moglo vrlo lako da se desi da ni ja NE VIDIM crtež na podu, jer je boja pergamenta bila skoro ista kao žućkasta boja mermernog poda hrama. Pergament mi je ”pokazala” (da tako kažem) ČUDESNA STRELA SVETLA sa Juga. Naime, kao što znate, u našem Hramu je od svih zidova tek podignut južni, jer je u njega morao da bude ugrađen vitraž koji je prvi stigao na gradilište. Podignut  je dakle zid u koji je ugrađena trifora (trostruki prozor) u čijem srednjem polju je postavljeno svo staklo u ”crtež” od olovnih traka koje dele parčiće stakla, osim onih 5 komada na samom vrhu luka srednjeg prozora, koji čine PENTAGRAM. U trenutku kada sam ušao, tačno u podne, kao nožem odsečen oštar zrak Svetla suknuo je kroz ovih 5 otvora i pao na pergament i tako mi omogućio da uopšte primetim talasasti papir koji je odstojao od savršeno poliranog mermernog poda. Tek kada sam prišao crtežu, video sam da svetlosni zrak tačno gađa kvadrat sa devet brojeva, koji je stajao na ivici pergamenta :

4  9  2

3  5  7

8  1  6

            Protomajstor uznemiren, prošeta po radionici – dobro razmisli pa tiho reče :

”Poštovani Gospodaru, ovog šegrta sam ja lično upisao kada smo počeli radove, jer ga poznajem već desetak godina sa raznih gradilišta, koja je morao da menja jureći veću nadnicu, da bi prehranio porodicu, inače bi on odavno postao ne samo pomoćnik, nego možda i gotov Majstor našeg zanata. Jedino što u ovom trenutku mogu da predložim, svestan ISTINE da je na ovom svetu vrlo malo tako čestitih ljudi kao što je on, to je da se ovde pred Tobom i predamnom ZAKUNE da ovo što smo sada čuli – nikada i nikome ko ne pripada našem Esnafu neće ponoviti. Šegrt spremno uzviknu : “Kunem se!” U njegovom slučaju to je dovoljna garancija ugrožene tajnost - zaključi Protomajstor, a zatim dodade :

            Što se Tebe Gospodaru tiče - očekujem da prepoznaš bar nekoliko stvari :

Najpre da je ovaj čestiti čovek bio najvredniji i proizveo do sada na ovom gradilištu najviše od

svih radnika ! Zatim da je iskazao vanrednu lojalnost, smernost i iskrenost time što je znao da je učinio prekršaj, a ni jednog trenutka nije pokušao da nam to sakrije. I konačno da je iskazao MUDROST dostojnu zrelosti Majstora, kada je tražio da se isprazni baraka, jer nije bio siguran  KO  SVE  SME  da  čuje  ono  što  će  tada  reći  !  U  tom  smislu  očekujem  da  ga nagradiš kako dolikuje i da meni dozvoliš da mu otkrijem Tajne koje će mu omogućiti da sve svoje talente - stavi još više u funkciju ubrzanja naše gradnje i povećanja njene trajnosti ! ”

            Vlastelin se zamisli, pogleda jednog, pogleda drugog, pa polako reče:

”Ti ćeš Protomajstore ovom čestitom čoveku i najvrednijem učeniku 
toliko povećati nadnicu, da više nikada neće imati potrebe 
- da ode iz naše Gilde, tražeći bolju platu !

            A Ti ćeš vredni Majstore, već od sutra prestati da klešeš, jer je to za Tebe postalo gubljenje vremena. Tvoj jedini posao će biti da obilaziš gradilište kao pomoćnik  nadzornika i koristiš svaku priliku da grupama radnika, kada je planirano vreme njihovog obeda ili odmora, pričaš svoju zanosnu priču o tome kako si usnio NEOBIČAN SAN. Prepričavajući svoj san opisačeš do najsitnijih detalja crteže Hrama koje si video, naravno svakoj grupi radnika na njihovom nivou razumevanja stvari. Da bi oni otvorili svoj um za Tvoj san, pokušaćeš od svakog od njih da ”napraviš” DRUGA, koji je spreman da sa Tobom podeli Tvoj san. Toj veštini stvaranja prijatelja koja se zove : ”četiri spoprazuma” * mene je naučio moj pobratim Don Miguel RUIZ - iz jedne daleke zemlje :

1. – Neka Ti iz usta idu samo BISERI! Ako pričaš o čoveku sa deset osobina od kojih je devet loših a 
       jedna dobra – ili pričaj o toj jednoj – ili ćuti !

2. – Nikada ništa ne primaj LIČNO! Ljudi uvek pričaju o sebi, retko o Tebi.

3. – Ne pravi PRETPOSTAVKE ! Pitaj čoveka šta je hteo da kaže ili uradi ...

4. – Sve što samo od Tebe zavisi – uradi uvek NAJBOLJE što možeš ! ”

E P I L O G

I zaista novi Majstor je napravio čudo!

Za samo nedelju dana je vratio PESMU na gradilište!

Svaki šegrt je klesao po DVA KAMENA dnevno !

Za par nedelja su svi uz pesmu obavljali svoje dužnosti :

Šegrti pevajući svoju pesmu, Kalfe svoj menuet, a Majstori svoju himnu!

Njihovo Zdanje, građeno VIZIJOM - jedara punih vetra zbratimljene ŽELJE

– izniklo je stvarno u neverovatno kratkom vremenu kao začarani MODEL

savršenog ŽIVOG BIĆE – kakvo je upravo “projektovao”

Gospod Bog - na početku Sveta !!!

* - Don Miguel Ruiz : ”ČETIRI SPORAZUMA”– Mono & Manana – MOĆ KNJIGE – 2004 - Beograd

ilustracije : "KAPELA U ROSLINU - KRIJE TAJNU"- Škotska (1456) - SREMSKE VESTI - 13.01.2016