BATA JE KRIV ZA SVE !

10. godina NVO AUA (i. epizoda vremeplova)

BATA JE KRIV ZA ALIJANSU

Kako sam obećao u sledećih desetak dana, pokušaću u nekoliko „epizoda“ da vas podsetim „porođajnih ushićenja“ – nastajanja ALIJANSE ! ( Čuj – ushićenja !?!)

Dakle, BATA JE KRIV ZA SVE !

            Naime, kada sam navršio 20 godina „staža“ u ULUPUDSU (2003) bilo je prikladno napraviti dotadašnju retrospektivu moga rada, mada sam ja tada (kao i sada) imao samo tri izgrađene kuće, desetak enterijera („od ključa do klujča“) i najrazličitijih istraživačkih napora (ispostaviće se „domašaja“ – kao patenti i pronalasci) ali ništa „elaborirano“ u nekakvoj formi – za prezentaciju (za izložbu – ni toliko) !

            Jedini čovek, sa kojim sam se jako rado družio, od 2000. godine kada mi je napisao čak tri sjajne recenzije – za moju prvu knjigu, bio je čovek koji je jedini dobio popis svega što sam do tada uradio (skice i crteže) u rasutim paketima fotki postojeće – izvedeno. Ukratko, ja sam zamolio dragog prijatelja, kolegu i učitelja, arhitektu Živojina Kara – Pešića – da mi napiše recenziju za tu (recimo) buduću izložbu – u vreme kada sam ja svesrdno „bistrio“ iskonska VRELA znanja – Egipat, Persiju, Indiju, Grčku („stazom Pitagore“ – koji je prvu gimnaziju osnovao u svojoj 54.godini - prilog) Dakle – u stvari „ništa arhitekture“ !!! Batu nisam izabrao za recenziju, jer su one o knjizi bile („sjajne“) u smislu pohvale, predstavljanja (jedna za plakat na Sajmu knjiga – druga za Preezentaciju knjige u Biblioteci grada i treća naknadno – kao rezime).

            Naime, ovim recenzijama - je (kao i uvek kod Bate) knjiga „KAKO NAJLAKŠE UPROPASTITI SOPSTVENU KUĆU“ – bila samo povod da napravi bravuroznu analizu – tada „grešno začete“ građevinske mafije – koja danas čitavoj Državi pije krv na slamku !!! Dakle Bata je bio saglasan sa autorom knjige – da su „nadri graditelji“ – ŠTETOČINE  - ali avaj, tu se radilo o „suicidalnoj štetočini“ – investitoru koji gradi svoj sopstveni dom – pa ako ga i uništi – njegov je !!!

            Neočekivano - nam je na pomenutoj prezentaciji – izbio vazduh, naš zajednički prijatelj Dr.Ratko Božović, takođe recenzent, koji je izjavio da su „...naši hrabri kućevlasnici – heroji, koji ulažu u nekretninu pare (koje više ne mogu da vrate u džep) – čineći pritom od sebe nove – poreske obveznike !!! Mi smo bili „paf“ – jer se i taj rakurs posmatranja novog fenomena (za koji je Bata našao podatak, da je tada predstavljao čak ¾ naše ukupne gradnje) sasvim mogao braniti ! Tako je nas vrle stegonoše „uzansi o gradnji“ – Dr. „slobodnog vremena“ i prijatelj Ratko Božović – „bacio u debelo razmišljanje“. Kako rekoh fenomen je bio NOV i taj samovoljni graditelj svoje kuće – „koji sve zna bez arhitekte“ – proizvodio je štetu samo sebi. Do danas ćemo se baviti „ljuljanjem (tada začetog) novog - korupcionaškog Frankenštajna“ !!!

Međutim, kada sam Batu zamolio za recenziju za Izložbu (20.god.rada MR) imao sam jedan veliki lični teret na plećima. Moj dragi otac, koji se preselio 2011, tada je bio vrlo opterećen jednim svojim iskustvom – danas bismo rekli „multitaskinga“. Kao novinar BORBE (za 40. godina) ostavio je preko 1.700 objavljenih rubrika – a privatno kod kuće je za sobom ostavio 740 vrhunskih akvarela, prema kojima uopšte nije imao odnos kao prema delu (ne daj Bože – robi) več kao prema „čedu“ i ni od jednog nije mogao da se rastane. Međutim, glavna opsesija mu je bila : „Sine, ako si izabrao arhitekturu – drži se projektovanja ! Nemoj nikad da ideš „po dva koloseka“ ! Ja sam celog života imao osećaj – da ni u jednom - nisam dao ono najbolje od sebe !?!“

Dakle, ništa od ove moje privatne priče – Bata nije znao kada sam mu za recenziju za izložbu – doneo veliku kutiju raskupusanog materijala (za koju sam mu i danas zahvalan što je odvojio toliko vremena) – ali „kvaka 22“ je bila u tome – što sam ja kao „nepodobni naslednik“ – doneo istraživanja – po 20 koloseka !!! Dakle, Bata mi je napisao (cela u prilogu) divnu recenziju : MAŠTAR – PLEMENITI SVAŠTAR u kojoj je između ostalog i nešto za šta najveći mudrac u istoriji arhitekture ovih prostora – Bata Kara - Pešić - zna da se nikako ne sme pogaziti. On me je zavetovao da osnujem

ALIJANSU UNIKATNE ARHITEKTURE !

Znajući da je u našem Esnafu oglušiti se o zavet – jednako „prekršiti zakletvu“ :

„…Nezavršenost i nesavršenost sveta ustvari je Bogom darovana prilika čoveku da se sopstvenim doprinosom usadi u Božje delo. Ko se, kao Marin, o ovu poruku ne oglušuje, taj ni želje ni vremena za rušenje nema. Drugost je opojni zov morskih sirena, pa je sasvim prirodno da jedan marinero bude zatočenik geomansije, Kilijanove aure, energijskih strujanja i svega nevidljivog, neopipljivog, nedokučivog. A zar differentia specifica, jedinstvena osobenost homo symbolicus-a nije zaokupljenost nevidljivim, sposobnost da ga zamisli i čak drugima prenese? Jer Marin ne zaboravlja obećanje dato sebi da će nekolicinu sebi sličnih kad-tad nagovoriti da se upuste u pustolovinu alternativnog obrazovanja  arhitektonskog   podmlatka…“

Celu recenziju vidite na blogu : PRIZIV SAVESTI 1102 2011

Kad se neko zove morepolovac, nije se čuditi što mu je ime ušlo u naviku. Taj će, sasvim očekivano, doživotno osećati nemir i  žudnju da za života spusti sidro barem po jednom u svakoj luci sveta. Nemir, svojstven svakom ljudskom biću, zarana svesnom sopstvene životne oročenosti, Marinov soj ispoljava kroz žestoko nemirenje sa jednosmernom strelom životne neumitnosti, kroz odlučnost da se toj streli, kad joj već nije moguće promeniti smer, vrh rasplete u kićanku što razuđenije delte, da se pravolinijska putanja pretvori u krivudavi tok sa velikim okukama  i  brojnim pritokama, da  se  okolišenjem  otme što  više  od  ništavila.

Većina nas svoje zebnje suzbija ustaljivanjem, uspavljivanjem nagona za promenom: nema promena – nema neizvesnosti – nema zebnje. Ali, ni napretka! Da bismo ovu neporecivu istinu nekako sakrili od sebe, mi nepromenljivost proglašavamo za odraslost, a srčanost suočavanja sa izazovima osuđujemo kao nezrelost (postupak iz basne o lisici  i  kiselom grožđu). Zavist je, razume se, sklonija osudi nego divljenju. Ustvari, ne ostajati na istom znači teći iskustvo istovremeno sa nastojanjem da se u sebi očuva detinjski smisao za iskreno divljenje svemu prvom, svemu novom, da se ne prestane sa zadihanim otkrivanjem sveta. Za skitnju je potrebna srčanost, ona skitača čini gospodarom sebe. Tako je sa narodima, tako i sa onim pojedincima koje zluradnici krste svaštarima. Svi ljubomorni čuvari detinjske znatiželje jesu sanjari. Ako se i sanjari ubrajaju u svaštare, zluradi bi morali da smisle neki jetkiji karantinski naziv za tu čudačku sortu. Uostalom, svako ima pravo da se privoli reci, jezeru, moru, ili –  bari.

Prerano (i preterano) umirovljeni previđaju (ili prećutkuju) postojanje dveju sasvim različitih vrsta svaštara: onih kojima ništa ne ide od ruke, pa se uvek iznova oprobavaju, u očajničkoj nadi da će im negde nekad nešto « upaliti », i onih koji se u svemu dovoljno lako snalaze, pa im teško pada sužavanje množine na jedninu, a još teže lišavanje uživanja zvanog oprobavanje, tog izazivača čaršijskog oprobrijuma. Postoje i dve vrste neprilagođenosti – ona u kojoj je ličnost prisiljena (svojim olakim pristankom ili pod spoljnim pritiskom) na prilagođenje svetu i ona u kojoj ličnost nastoji da svet (barem u razmerama svog neposrednog okružja) pri(la)godi sebi. Ukoliko to nastojanje vodi oblagorođenju stvarnosti (a u njoj uvek ima sirovih mesta napretek), neprilagođena osoba nosi u sebi onaj osobiti remetilački činilac koji se naziva stvaralačkim. Proglašavanje takvog za svaštara dokaz je nerazumevanja različitih načina  tečenja naučnog (stručnog) i umetničkog iskustva: ovo drugo nije sistematično (podvrgnuto unapred postavljenim merilima razvrstavanja); nije pravolinijsko, nego koncentrično (iako se pritom može govoriti pre o nečemu nalik na izohipse nego o pravilnim krugovima). Traganje, razume se, ne znači uvek i nalaženje, kao što ni nađeno nije uvek ono željeno, ali se upravo u takvim (ne)prilikama iskušava tragalaška  strast  i  postojanost  tragačeve  ličnosti.

Arhitektonska struka je od onih koje svojim obuhvatom nude zavodljiv raspon. Ko je toj struci iskreno predan, biće uvek suočen sa problemskim izazovom neviđenih razmera – od okapnice na strehi, preko konstruktivnog sklopa zgrade, do bavljenja gradskim tkivom, najsloženijom boravišnom tvorevinom. Mnogo pre bi se gradu nego njegovim oblikovaocima moglo prebaciti da je svaštar, ili, da se poslužimo istraženijim tuđim izrazom, da je kolaž. Ali prebacivanju tu nema mesta, kad se zna da je grad poprište svih ljudskih sloboda, među kojima je vrhunac sloboda izumevanja, pod okriljem umetnosti sporazumevanja različitih. Rešenje koje je na međunarodnom konkursu BUDUĆNOST NOVOG BEOGRADA (1986) ponudilo šest duhovnih srodnika  iz dva grada predstavlja ih kao pouzdane poznavaoce urbane morfologije i uspešne kompozitore predočene zamisli. Dve godine posle ovog međunarodnog ogledanja usledila je i formalna potvrda tih jasnih stavova – zvanje magistra iz oblasti urbanizma Marinu Rajkoviću.

Kad se neko sa moreplovačkim imenom bavi smišljanjem ljudskih staništa, on se, takav, trudi da kulučenje zvano životni poziv preobrati  u  izazovno zanimanje (struka je, nažalost, uvek jednostruka), da zgradu ne smatra obamrlom, zauvek, nekretninom. Zaokupljen brigom da istorijska vrednost ne zastari, zalagaće se – umesto  plahovitog proglašenja svega prethodnog za nepoćudno, umesto nemilosrdnog rušenja – za preobličavanje i osavremenjavanje, bez narušavanja već potvrđenih i prihvaćenih vrednosti. Da se, uime poštovanja predajnog duha, ne prekida tanano povesmo, da se nastavlja, da se nadovezuje, da se povesni sveznadar skromno, red po red i god po god, dopisuje. Sluh za one prave, neupitne, vrednosti i ona u ovdašnjim krajevima tako retka sposobnost razlučivanja bitnog od sporednog, krasi, neosporno, Marinov pristup mnogoznačnoj gradskoj sredini. Kad svaštarem prozovu onoga koji ne pustoši, prišivak im je čista omaška.

Sve što se ostvaruje opredmećivanjem zahteva inženjerski prikaz zamišljenog. Takva je neumoljivost te vrste ostvarenja u koja spada neimarska struka. I u njoj postoje stroge sprave poput šine, lenjira, šestara, uglomera ...(kao i ona, zvana računar, u kojoj su se sve dosadašnje odskora stekle).  Sve te sprave s jedne i slobodoručni prikazi sa druge strane. Nesmotreno je odreći se jedne zbog druge, ali to upozorenje često i olako zanemarujemo. Kod Marina bavljenje jednom uvećava čežnju za drugom –  prelaz je, zapravo, razdragani povratak. Mnogo značajnije od pukog oduška i opuštanja, slobodoručno predstavljanje dokazuje da oko i ruka, udruženi, uvek pružaju neuporedivo više nego što može da se ostvari, da je mašta šira i od zemljinog šara. Svedok Marinovog podjednakog staranja o oba tasa tih osetljivih terazija je i čest motiv  njegovih crteža, pastela i akvarela – KAMEN I ČAMCI: na jednoj strani pra-oslonac i pra-gradivo (kamen), a na drugoj ljuskasto plovilo (čamac). Tu uvek prisutnu preku potrebu da se nekretnina ublaži nečim što sa njene ukletosti odvraća pažnju, što uliva nadu, naveštava promenu, pronaći će svako ko se uporedno pozabavi Marinovim delima.

Sve što za Marinom ostaje ostvareno protkano je dvojnošću stalnosti i promenljivosti, nekretnine i pokretljivog, strukture i ispune (rečju – nužnosti  i  slobode). Obučavan kako da kuću postavi na pouzdan temelj, on istovremeno patentira predlog zvanično registrovan kao mobilna urbana struktura (nadnaslov) INDIVIDUALNO REKREATIVNO GRADSKO VOZILO (naslov). Taj inspirativni hibrid nosi osobine i ispoljava uverenja svoga tvorca: on je gradski, ali i osobenost u gradskoj slici, prepoznatljiva prvenstveno po jedinstvenom obliku; on je čist u najdoslovnijem smislu (od jasnoće načela na kojima počiva do nezagađivanja okoline); on je naglašeno ličan i istovremeno otvoren za opštenje (korisnik mu se ne skriva iza zatamnjenih stakala); on je delatno-razonodan (pokretan korisnikovom snagom). I više od svega toga – on je igračka. Najzad, samo njegovo ime HOMOBIL budi nedoumicu da li je u toj složenici čovek (homo), ili dom (home), ili hodometarsko beleženje rastojanja, ili nešto četvrto, ili sve to zajedno. Ništa manje nije rečit primer konceptualne izložbe ARHITEKTURA VODE, gde je paradoks, kao zastava, istaknut u sam naslov. Svemu ovome valja dometnuti  i verni prikaz dubrovačke galije iz XVIII veka, makete koja zrači neutaženom čežnjom i čak ni neplivače ne ostavlja   ravnodušnim.

Uvreženo je mišljenje da arhitekt ono što smisli predaje ostvaritelju, u vidu radnog naloga, ili barem kao poštansku pošiljku bez povratnog recepisa. Ostajanje u najužem delokrugu struke jeste jednostavnije (i prividno lagodnije), ali iskustvo pritom ostaje jednostrano, nezaceljeno. Marinova nepokornost se i tu ispoljava kroz potrebu da se buduća kuća proveri preko modela (nastojanje koje ga, razume se, ne čini jedinstvenim), ali preko vlastoručno izvedenog modela (što već nije tako često), čija vernost budućem ostvarenju mora biti tolika da za taj umanjeni prikaz valja smisliti dovitljive postupke i precizne alate (a to zaista jeste retkost). Vernost prikaza šalje poruku da naručilac ne sme da se zaplete u nedoumice koje vrebaju smislioca, što je, pre svega drugog, čestit majstorski odnos. Taj poriv da se prožive sve faze nastajanja kuće, da se ide do kraja kako bi se sa toga puta vratilo značajnom preinačenju njegovog početka, nije pusto detinjasto jogunstvo. Ta je znatiželja nadasve svrsishodna: samo je iz tog sticanja vlastitog iskustva zarad ponovnog promišljanja oveštalih veština, iz tog dokazivanja (sebi pre svega) da je nezdravo uzimati sve zdravo za gotovo, mogao da nastane ogled KAKO NAJLAKŠE  UPROPASTITI  SOPSTVENU  KUĆU, vispreno upozorenje svima  onima  koji su spremni da se upuste  u  pustolovinu  samogradnje  krova  nad  glavom.

Bavljenje unutrašnjošću kuća i lagodnošću boravka u njima  pripisuje se osobama sklonijim lirskom intimizmu nego epskom patosu. Da bi enterijer postao blizak (što je prvo merilo njegove uspelosti), pristup pri njegovom oblikovanju mora da prati raspoloženjski smer od unutra prema spolja, da ne podlegne iskušenju lažne prestižnosti kojem čak i iskusni ponekad ne odole pri spoljnjem oblikovanju kuće. Marin se rado prihvata ove provere vlastite osećajnosti. I tu njegov način poimanja poverenog mu zadatka izmiče uobičajenom: naizmenično preuzima razne uloge, od koncepta, preko izvedbe, do gosta i ukućanina. To proživljavanje, tako različito od rutinerske površnosti, nerazdvojno od temperamenta, ostaje  njegovo  duboko  ukorenjeno  vjeruju.

Svaku osobu raspinjanu tragalačkom znatiželjom Bog daruje prodornim naprednjačkim porivom, nekom vrstom samo njoj svojstvenog unutarnjeg mono-dijaloškog ritma. Ta skrivena igrivost je neumorna, danonoćna. Ona je presudna za bavljenje svime što se da oblikovati, od vajanja do plesa. (Sent-Egziperi je pisao da čoveku koji ne ume da pleše nipošto ne treba poveravati poslove u diplomatiji). Stoga ne iznenađuje Marinova zanesenost tangom, ne bilo kojim, nego milonguerom, izvornom, «šetajućom» varijantom, tim nerazdvojnim spojem oblika i pokreta, čija istančanost seže do filozofije. Kako je taj ples,  u kojem  su san i plan na razdaljini jednog daha,. neiscrpna riznica osobnih doprinosa svetskom ispoljenju plemenitosti, naslov EVROPSKI  TANGO  HRAM, koji Marin dodeljuje starom dvorcu u Sremu, ne čini se preuveličanim, već pre kao odličje za  uzvišenu  svrhu  sastajališta  zaljubljenika  u  ples.

Čudnovato je da se neko okružuje protivurečnostima, da se sa njima nosi umesto da ih zaobilazi, da ih svakodnevno u sebi miri, da iz tek prevaziđenih hrli (čak srlja) neposredno u predstojeće. Mnogo je manje čudno što neko takve jahače talasa smatra čudacima. Ali ako se ne potresamo zbog činjenice da nišči duhom ne prave razliku između reči meštar (priznanja zavidnom iskustvu) i reči mešetar (inačice za smutljivce), ako tu neosporno postojeću čudnovatost prihvatimo kao iskren stav prema svetu, čini se logičnim što takve osobe pokazuju osobitu znatiželju prema graničnim područjima, privučene činjenicom da nas poznato – uprkos od pamtiveka taloženom iskustvu i neverovatnim otkrićima – nikada neće uveriti kako je obuhvatom prevazišlo nepoznato. Nezavršenost i nesavršenost sveta ustvari je Bogom darovana prilika čoveku da se sopstvenim doprinosom usadi u Božje delo. Ko se, kao Marin, o ovu poruku ne oglušuje, taj ni želje ni vremena za rušenje nema. Drugost je opojni zov morskih sirena, pa je sasvim prirodno da jedan marinero bude zatočenik geomansije, Kilijanove aure, energijskih strujanja i svega nevidljivog, neopipljivog, nedokučivog. A zar differentia specifica, jedinstvena osobenost homo symbolicus-a nije zaokupljenost nevidljivim, sposobnost da ga zamisli i čak drugima prenese? Jer Marin ne zaboravlja obećanje dato sebi da će nekolicinu sebi sličnih kad-tad nagovoriti da se upuste u pustolovinu alternativnog obrazovanja  arhitektonskog   podmlatka.

Ogledanje, samo ime mu kaže, predstavlja proveru sebe, a ne prkosnu poruku onima koje raduje da  proveravaju druge. Nije lasno usaglasiti tek prevaljenu polovinu kalendarskog veka sa skoro triput dužim spiskom pikarski raznovrsnih zamisli –  od prve nagrade za karikaturu do radiestezijskog seminara –    u koje je oduševljenički znao da se zaleti (i doskoči!) Marin Rajković. Zbirka oblasti (poređanih bez naročite brige o redosledu) koje je on svojom posetom zadužio, zaista je jedinstvena: izložbe, konkursi predavanja, eseji, tekstovi, knjige, programske studije, projekti (idejni i glavni) zgrada i enterijera, makete, patenti, scenografije, grafike, dizajn. Od nabrajanja bi se moglo umoriti, ali je Marin neumoran u rešenosti da stvar ne ostane na tome, da se spisak ne zaključuje. Za konačni vrednosni sud o tome opusu bila bi potrebna čitava stručno-umetnička porota. Pretskazanje na koja će sve životna zbivanja ovaj  pustolov duha i duše ubuduće da zatreperi  ne  bi  nikome  moglo doneti  zgoditak  na  kladionici.

Ž. Kara-Pešić - januar  2004 - Beograd                                   (akcenti  i  prelom  M.R.)

INIOCIJATIVA ZA 10.SKUPŠTINU NVO AUA

Dragi moji IZABRANICI !

Dakle, eto izabrao sam, kako ću vas oslovljavati (za početak) – iako tu postoji ono (što

narod kaže) „ALI...što devojci sreću kvari !“ Naime više vas mi se javilo, zahvaljivalo se, ali svi bez izuzetka : „...ne znate za šta sam Vas to izabrao ?“ Neki koji slute osnovnu ideju o promeni NAČINA obuke arhitekata – izržavaju sumnju u svrhu i smisao takvog experimenta. Ali – hajde malo da to razmotrimo – upravo sa stanovišta svrhe !?!

Dakle jasno je da u institucionalnim okvirima – ZNANJE nema više nikakvu vrednost. Pijaca Diploma koje se kupuju u zamenu za radno mesto, sa koga se plaća „reket“ nisu više nikakva tajna. Intelektualna „pljačka“ Doktorata je nezapamćena u istoriji znanja. Sa najviših mesta u ovoj zemlji nam se dnevno saopštava – da svako „naše“ i „proizvodno“ znanje nema nikakvu vrednost. Ali takve okolnosti – su samo poslednji čin – koji nas suočava sa činjenicom – da je zanimanje : NEIMAR – SAHRANJENO !!! U javnoj upotrebi – sa predumišljajem !!!

Ali projektantska veština – nikada i nije bila u javnoj upotrebi !!!

Arhitekt – koga (prosvećeni) investitor (o tome nešto kasnije) – BIRA da mu nešto isprojektuje ili izvede – uvek je bio : interpersonalni odnos ! U prosvećenim vremenima – arhitekt je činio sve da svojim znanjem i veštinom – investitoru smanji trošak i istovremeno mu pruži veči kvalitet od očekivanog. Investitor je znao da je najjeftinije – sve eventualne prostorne želje – proveriti „na papiru“ – a to ume samo arhitekta. Znao je da samo zahvaljujući delu svoga arhitekte – može da se „upiše u istoriju“ – kao Mediči – ili Kapra !!! Kompjuteru su svi MODELI u biblioteci modela – jednako vredni – bez vrlo komplikovanog makroa „posebnih zahteva“ – što ni jedan investitor neće da plati – da bi dobio projekat – tačno po svojoj meri !!! Ukratko – to su dva paralelna puta !!!

O produbljivanju te provalije – izmeću poznatog (konkretnog) naručioca i modela ili uzorka – prosečnog potrošača – ja pišem godinama. To je ono što ćemo tek nedeljama ili mesecima studirati. Ali ono u čemu sam ja video SVRHU – našeg udruživanja u drugoj deceniji – dragocenog delanja ALIJANSE UNIKATNE ARHITEKTURE – je moj osećaj – da ste vi sposobni - da jednim čvrstim lancem ruku i znanja – timskim predispozicijama i naravno vrhom u svojoj specijalnosti – da premostite taj svesno stvarani jaz – te da one naše Učenike koji to izaberu – izvedemo na drugu obalu arhitektonske pameti – na kojoj (što bi rekao Kant) „...arhitektonika znači uvođenje reda među stvari !“ ( vidi Manifest ALIJANSE – na www.nvoaua.com )

Svako od Vas me dovoljno poznaje da zna da nisam laskavac. Da nisam lakoveran i da sam istrajan – kad nešto odlućim – dok to ne isteram : do kraja !!! Vas sam prepoznao po vjetnamskoj poslovici : „Tigar za sobom ostavlja kožu – a čovek ime i DELO !“ Vi ste već u svojim karijerama – ili napravili nešto UNIKATNO – ili ste svojim načinom rada – UNIKATNI  AUTOR !!! ALIJANSA je osnovana 2008. – kao jedna od alternativa obuci arhitekata (na modelima) i nije izgledalo da će se tako dramatično čitav ESNAF SUNOVRATITI.

Danas ste VI potrebni ALIJANSI – kao srce, kao DUŠA ZANATA – da pokušamo da stvorimo jednu novu generaciju ARHITEKATA – koji misle, razumeju i znaju šta rade i koji su u stanju da obuče druge. Možda moj uzorak nije dovoljno veliki, ja znam preko hiljadu ljudi (od toga preko 100 kolega arhitekata) – i nikada nisam „prijateljstvo“ merio učestalošću susreta, već time – da li celog života – Sizifov kamen – guramo uzbrdo ! Ali Vi ste moji „izabranici“ !

I tu je druga vaša preporuka za mene. Mene je život (cela karijera) naučio – da je naš posao – „kao Kraljica svih Umetnosti“ – uvek nosio (nužno i neophodno) i jednu drugu veštinu – 
a to je prenošenje znanja !

Niko od Vas nije kap u okeanu stvaranja – svako od Vas je 

– okean u kapljici vode !

To je ono što ste „gradili“ celog života (u sebi) – ono što Bogdan zove „zaludgraditeljstvo“ (ili „introtektura“) – veština samoupoznavanja i samousavršavanja. I to je ono – što

nemate pravo da odnesete sa sobom u grob. Morate naći UČENIKA

– od koga ćete napraviti – boljeg arhitektu od sebe !!!

I TO JE SVE !!!

Tokom sledeće dve nedelje – ja ću Vas upoznati (ili podsetiti – kroz jedno 5 faza) kako je nastala i kako preživela ALIJANSA UNIKATNE ARHITEKTURE – do svoga 10. rođendana. Danas ste mi potrebni VI – ni malo slučajno – jedva pola Vas ste arhitekti. Drugi Majstori su veštaci – preklopnih ili dodirnih disciplina Arhitekturi. Molim Vas zato, da pratite svoj meil i moj blog : PRIZIV SAVESTI 1102 2011 – www.marinrajkovic.blogspot.com  To su dva info – punkta ! DELETE znate gde je !

Sve vas voli (tanguerosi kažu : GRANDE ABRAZO)

Veliki Zagrljaj – Vaš Marin RAJKOVIĆ

U nastavku imate koncept budućeg 

PROGLASA ALIJANSE - pa očekujem da na isti reagujete primedbama - 

može i na meil : marinrajkovic@gmail.com

PROGLAS  ALIJANSE UNIKATNE  ARHITEKTURE            U Beogradu – 11.10.2018

1. – ALIJANSA ne prodaje DIPLOME – jer naši Učenici – neće da se zapošljavaju !

2. – Naši Učenici – „ne trguju“ svojim Znanjem, jer rade za prosvećene investitore – koji znaju da samo zahvaljujući njihovom delu – mogu da se UPIŠU U ISTORIJU !!!

3. – Naši UČITELJI – imaju sve reference – stečene pre velikog „bazara diploma“ i

       najveće „intelektualne pljačke „doktorata“ – u celoj istoriji ZNANJA. Njihova znanja i veštine su oplođene velikim ISKUSTVOM – u vreme kad nisu imali naručioce.

4. – Škola funkcioniše po ARETON PRINCIPU Aristotelove Akademije :

       Učenje počinje (a ne završava) dobijanjem "civilne" Diplome. (Francuzi su dugo - prve dve godine inženjerskih studija - oibeležavali titulom "ingénieur civil" !!! Tokom celog života         (učenja) – svaki Učenik postavlja svoja pitanja  - i traži svoje odgovre na svoja pitanja. Dovoljno dobra škola je ona koja mu pokaže gde da traži ono  - što ne zna. 

Takva je ALIJANSA UNIKATNE ARHITEKTURE ! 

5. – ALIJANSA funkcioniše kao „iskonska vrela znanja“ (Egipat, Persija, Budizam ili

       Renesansa) – proverenim modelom : jedan Učitelj – jedan Učenik (grupa max.3) 

6. – „Kuća“ (bilo šta) što naš Učenik projektuje – JE U NJEGOVOJ GLAVI – do trenukta dok se Investitor – ne useli. Dakle NIJE u kompjuterskoj 3D „biblioteci formi“ ni rendera.

7. – Naši učenici ne koriste „lakirane časopise“ (prostora i enterijera) koji su I N – niti

       „matirane kataloge“ proizvođača opreme. To je sahranilo - ESNAF NEIMARA !!!

       Naši učenici koriste svoja znanja – da Investitoru IZMISLE kuću od belog papira – i iskustvo, da svome (poznatom) naručiocu – odaberu opremu – kao otisak prsta !!!

8. -  Ko ne zna ništa – TAJ RADI SVE – mi radimo samo ono što najbolje znamo !

9. – ALIJANSA okuplja pismene ljude, koji znaju da se u srpskom pravopisu : znanja, 

       funkcije, zvanja, titule, zanimanja i kvalifikacije – ne menjaju po rodu. U tom smislu ne učestvuju u „sifražetskoj propagandi“ i „sakaćenju“ srpskog jezika. To ne znači da    

       nećemo podneti poneku : „meteorološkinju“ ili „meteorologistkinju“ – ali naše

       koleginice (doktori nauka) će vam reći da one rade za jednu „školu džentlmena“ !!!

       ALIJANSA – naime poučava : „Kada je Bog Adamu uzeo rebro“ ? Kada je rešio da

       napravi prvi sledeći – savršeniji model čoveka.

10 – ALIJANSA zna da je svako od nas mogao da se rodi – 300 km „desno“ – i da bude (recimo) Grof Drakula iz Transilvanije – ili 300 km „gore“ – pa da bude Madžar –

        protestant.(šala S.Roje – Učitelja ZEN-a) To naravno ne znači – da nam srpska kulturna tradicija – naročito GRADITELJSKA – nije Svetinja – nad Svetinjama !!!

11 – ALIJANSA ima samo tri „sveta pisma“ (poznavanje istih je jedini prijemni ispit) :

        „Vitruvijevih 10 knjiga o ARHITEKTURI“ – (prevod Dr.Z.Bojić – Zav.za udžben.2009)

        „Paladijeve 4 knjige o ARHITEKTURI“ – (prevod I.Kleut – „Građ.knjiga – 2010)

        „FILOZOFIJA ARHITEKTURE“ – Endrju Bendžamina (prevod arh.Živojin Bata Kara – Pešić – (izdanje CLIO (bib.ARS) Beograd – 2011)

12 – ALIJANSA kompjuter smatra samo alatom – koji je superiorniji od čoveka samo u dve         stvari – brzini i izuzimanju greške – DOK IMA STRUJE !!! Zato će ALIJANSA uvek imati         samo jedan kompjuter u bublioteci i diskusionoj sobi. Učenici ALIJANSE – učiće čitavim         arsenalom : tehnika crtanja, komponovanja, slikanja – modelovanja i maketarstva – svim poznatim tehnikama : animacionih, simulacionih, heremeneutičkih, gnostičkih,         ritualnih i drugih IGARA – formirajući tako na sopstvenom iskustvu – nešto što je     

        zadato još 2008  kada je ALIJANSA osnovana  ---

ENCILKOPEDIJU GRADITELJSKIH IGARA !!!

Osnivač i Predsednik n.v.o. AUA

mr sc Marin RAJKOVIĆ – arhitekt istraživač

RAZMIŠLJANJE O BUDUNOSTI N.Beograda (1986)

Uvažene Gospođe,

Poštovana Gospodo,

DRAGI PRIJATELJI I KOLEGE,

Obratio sam vam se kao BOLONJSKOJ KOMISIJI "Pismom o namerama"  – kada sam osnivao nevladinu organizaciju : ALIJANSA UNIKATNE ARHITEKTURE – 2008  – www.nvoaua.com - u vreme najgore recesije – bacajući im „rukavicu u lice“ sa izazovom – da po svom sistemu pripreme 10 arhitekata (za 4 godine) – a ALIJANSA će svojih deset „renesansnih“ Majstora -  i da onda dobiju jedan značajan, javni i recentni (evropski) objekat – da ga urade kao konkursni – ili intelektualni zadatak !?!

Pripremajući, svečanu jubilarnu (10.) godišnju Skupštinu ALIJANSE – preturio sam mnogo materija (još uvek papirnog) preko ruku i došao do jednog svoj teksta, objavljenog 1986 – koji moram da podelim sa vama – uz jednu molbu !

Tekst čak nema veze sa AUA, ali ja sam ga (kao omađijan) čitao nekoliko puta.

Najlepše Vas molim, svakog pojedinačno – da mi pomognete u proceni, da li me je „uzeo pod svoje“ onaj nemac sa ružnim prezimenom – ili se priloženi tekst – bilo kome od Vas čini (uprkos vremenu u kome živimo) - kao : odgovoran, racionalan, promišljen pristup jednoj kapitalnoj planerskoj temi – kakva je „budućnost Novog Beograda“ ?

DA LI VAM SE ČINI DA BISTE I DANAS, NEKE MLAĐE ARHITEKTE – izgubljene u vremenu i prostoru – mogli da UČITE – da ovako temeljno razmišljaju – težeći učenju i razumevanju – nasuprot istrgnutim fragmentima znanja – po mračnim fijokama Wikipedije !?! Uočićete da se ovde govori o „predominaciji politike nad planerskim odlukama“ – ali sa takvim dozom uzajamnog uvažavanja – da DANAS izgleda nestvarno i vanvremenski.

Tu nema nikakvih „stranih spasilaca“ – subvencionisanih investitora. Nema domaće elite, koja poklanja BLAGOSTANJE – iako je tada (27 godina u kontinuitetu) godišnji porast BDP – bio 34,67% ! Govori se o ELITIZMU, ali elitizmu SREDNJE KLASE – kao tega socijalne i ekonomske ravoteže čitavog društva - za koju je pravljena cela Država. I naravno nema fukare „građevinskih investiotora“ – kojima je sve dozvoljeno i nikome ne polažu račune – jer su akontirali (reketom) – kabadahijsku samovolju – i razvratne realiti seanse – kako u politici – tako i na nacionalnim frekvencijama – posle večere !!! Tu niko (pogotovo nekakav nestručnjak) ne nudi NOVI LAND - MARK Beograda !?!

Moram da vam skrenem pažnju, da nisam izabrao nikakav svoj „autorski tekst“ koji bi trebalo da „ocenjujete“ – da ga „lajkujete“ – ili „hejtujete“. Radi se samo o jednom rutinskoj – „zanatskoj kompilaciji“ – kojom sam učinio uslugu svome dragom prijatelju i Učitelju. Bogdan Bogdanović je naime bio Predsednik žirija vrlo ambicioznog međunarodnog konkursa „Budućnost Novog Beograda“. Konkursni materijal je pripremao tzv. Tehnički komitet – od samih naših najvećih planerskih autoriteta – raznih specijalnosti – te „varljive“ 1986. godine.

Istovremeno na PD kursu Urbanizam (koji smo Dr.Lj.Pjanić i ja – obnovili posle 12 godina pauze na A.F.Bgd.) – odvijao se program (koji sam ja koncipirao u svojstvu Animatora nastave za II.ciklus PDK) – DEBATNI KLUB (kakvih je održano 19 – videti Arhivu A.F.) i na kojima je prodefilovalo preko 120 gostiju – najrernomiranijih Doktora i Profesora svih disciplina – u vezi sa Arhitekturom i „okoličjem“ ("područjem okoline" - što smo tada smislili) – dakle dodatnim i dodirnim – disciplinama.

U vreme isčekivanja prijava na Konkurs – dok su se postavljala pitanja – pao je termin DK PKU i ništa nije bilo logičnije – nego ga tematski posvetiti Konkursu.

Kako je Tehnički komitet vrlo detaljno elaborarirao svoje aspekte, Bogdan se uplašio – da učesnici Konkursa to neće hteti da čitaju – nego će se odmah baciti na svoje konkursno rešenje ! Istovremeno, svi Debatni klubovi su tonski snimani – pa sam ja onda (iz svog džepa) plačao najbolju daktilografkinju Canu iz Saveznog Sindikata – da tonske trake – PREKUCA !!! Imali smo dakle preopširan – potpuno transparentan – javni raspis konkursa – i „fonogram“ tematskog Debatnog kluba – sa „živim iskrama“ – koje su „ciljale neka rešenja“.

Bogdan me je zamolio, da od svega toga napravim „kratku i pitku“ kompilaciju, kao potpuno neformalan komentar Raspisu konkursa – bar za naše prijavljene učesnike. Međutim, kada sam dao text Bogdanu – tekst je (kako ćete videti) osvanuo u prvom sledećem broju „Soc.pregleda“ – tri nedelje pre predaje radova. Preveden je na sve evropske jezike i poslat – kao dodatno obrazloženje – svim prijavljenim ekipama. Bogdan je tvrdio – da je ovaj tekst – bar duplirao broj prispelih radova (?) Zaista niko nije ni sanjao da može stići 99 Radova iz celog sveta – od Argentine do Japana i od Kanade – do Australije. Autori su očito shvatili da je Novi Beograd – MODEL SVAKOG – novog (odvojenog) dela grada, visokog standarda – ali koji vapi za identitetom !?!

Dakle ponavljam – ne predstavljam vam nikakav svoj autorski tekst – samo rutinski pregled najvećeg broja podsticaja učesnicima konkursa – na najmanje prostora. Nisam izabrao ni „tehnički opis“ Rada moje ekipe (3 autora Iz Zagreba i 3 iz Beograda) – ni obrazloženje zašto smo dobili prvo priznanje posle Paola Portogezea – ni Rezime mog Magisterija – koji je nastao tako što sam izuzeo naš Rad – i ostalih 98 – temeljno i sistematski (brojnim tabelama) evaluirao – da bih formulisao „sintetičko rešenje“ pod nazivom : „ELEMENTI URBANO - TVORNOSTI NOVOG BEOGRADA“ !!! Dakle, da ponovim – nisam Vam na blogu postavio nikakv svoj autorski tekst – samo „zanatsku kompilaciju“ svih ideja u opticaju – pre predaje radova – sa ciljem što veće motivacije ekipa ! Kako vama to sada izgleda ?

Jedino što još treba da kažem onima među vama koji ste ovo dobili mejlom – je da ste Vi moji izabranici – najpre za 10. Jubilarnu Skupštinu ALIJANSE UNIKATNE ARHITEKTURE (u novembru) i da Vas zamolim da razmislite - da li biste pokušali u ovoj školskoj godini – da radite na OBUCI (svako u svojoj specijalnosti) sa 5 do 8 mlađih arhitekata – po principu Aristotelove Akademije  da : „Svaki učenik traži svoje odgovore, na svoja pitanja (ima svoju „crvenu nit“). Dovoljno dobra škola je samo ona koja mu pokaže – GDE da traži ono što ne zna.“ Dobar model je saradnja : ZEN Učitelja – i Učenika – kroz DIJALOG !

Pre Internet „eksplozije“ ovo je bio san ! Danas neki misle da je upravo ovaj Aristotelov princip – ispunio INTERNET ! Ali to je jako daleko od ZNANJA !

Ukoliko se slažete sa iznetim idejama i predlozima iz posta na blogu :

PRIZIV SAVESTI 1102 2011 - www. marinrajkovic.blogspot.com

Molim Vas da mi se javite na meil : marinrajkovic@gmail.com i da mi pripremite svoj najkraći CV i portret fotografiju – koja Vas najbolje predstavlja !

UNAPRED HVALA – NA VAŠEM VELIKOM STRPLJENJU !!!

Sociološki pregled Vol. XX. No 3 – 4 1986.                                                     

Pogledi

MARIN RAJKOVIĆ,

arhitekt, Beograd

RAZMIŠLJANJA  POVODOM  MEĐUNARODNOG  

KONKURSA   «BUDUĆNOST NOVOG BEOGRADA»

Ekonomski  kontekst

Sasvim je izvesno da je u ekonomskoj genezi Novog Beograda ključni nerazrešeni problem, bio i ostao, problem RENTE. To figu­rira u sva tri prva inicijalna teksta (osim Macurinog). Branko Bo­jović[1] u svome tekstu konstatuje da su kod nas rentni diferencijali prepušteni opštinama, jer:  «[...] Renta koja se ostvaruje u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu po karakteru je nacionalna, a po zahva­tu STAROGRADSKA». U takvoj situaciji, konkurentima su ostav­ljena samo dva moguća odnosa prema renti sa stanovišta politike: - pošto su stanovi potpuno komunalno opremljeni, naplatiti pune troškove uređenja, u kom slučaju se ranije ugrađena infra-struktura naplaćuje po drugi put - što je čista RENTA; - da se naplate sa­mo stvarni troškovi uređenja, što bi značilo da se korisnici nove izgradnje subvencioniraju za vrednost zatečene infra-strukture, što bi bila čista privilegija.

Na debatnom klubu[2] dr Miodrag Janić je dotakao još neke ekonomske probleme Novog Beograda. Svaki ovakav konkurs je «egzistencijalni GRČ DRUŠTVA». tvrdi dr. Janić. Projektovanje za nepoznatog korisnika i bez njegovog učešća, bilo je moguće u vreme stvarne stambene krize. Danas Beograd ima deficit 50.000 stanova, ali zato Jugoslavija ima suficit 130.000 stanova, po popisu iz 1981. godine. Novi  Beograd je, sa ekonomskog stanovišta, svojevrsni FENI, OBROVAC I MEDIJAPAN zajedno. Beograd je u Novi Beo­grad uložio kapital koji se ne vraća, a kapital se, u načelu, ulaže da bi se amortizovao i vratio. Stanarinom SIZ samo registruje SVOJ PRIHOD, umesto da propišemo jednu rentu na postojećoj infra­-strukturi, drugu bez nje, itd. «Kod nas uopšte nema zemljišne politike, a kad svi ovi radovi stignu na konkurs prvo pitanje će biti - GDE SU SAD PARE DA TO REALIZUJEMO?» - kaže dr Janić umesto zaključka.

U svome tekstu Ksenija Petovar[3] pretpostavlja da će se i u sledećem razdoblju Novi Beograd dalje razvijati novim političkim odlukama, pa u tom smislu postavlja direktno pitanje: «[...] hoće li se graditi JEFTINIJE na zatečenim, bolje opremljenim lokacijama, ili Novi Beograd kao 'elitni' treba da preuzme i deo održavanja starog grada»? 

I to je u najmanju ruku ono ekonomsko pitanje koje ni­jedna ekipa i rešenje ne bi smeli da zaobiđu, ukoliko žele da reše problem Novog Beograda.

---

· Ovo je deo većeg rada «O kriterjumima urbanotvornosti».

[1] Arh. Branko Bojović, «Beleške o zemljišnoj politici u Novom Beogradu», drugi inicijalni tekst konkursne podloge.

[2] IX Debatni klub poslediplomskog kursa Urbanizam: - «Rekonstrukcija novih naselja na primeru Novog Beograda», održan 27. 02. 1986. godine na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.

[3] K. Petovar, «Socijalni prostor Novog Beograda», prvi od četri inicijalna teksta konkursne podloge.

Socijalni kontekst

U socijalnoj sferi, primedbe Ksenije Petovar O SOCIJALNOM RASLOJAVANJU krajnje je indikativna: «Neosporno da su urba­nisti ovakvom politikom izgradnje Novog Beograda hteli da obez­bede gradsku zonu sa kvalitetnim fizičkim fondovima i raznovrsnim gradskim sadržajima, bez namere da naprave elitno naselje u soci­jalnom smislu. Nužna korelacija fizičkog okruženja i socio-profesio­nalnih obeležja korisnika, karakteristična inače za svako raslojeno društvo nije mogla biti predmetom predviđanja urbanista». O tome svedoče samo nekoliko nabačenih podataka: - preko 50% ima 15 kv m/stanovniku, a 16,5% preko 10 kv m/stanovniku; natprosečan je broj potpunih porodica; natprosečan je broj građana sa SSS, VSSS i VSS. Očito je da se radi o profesionalnoj strukturi iz do­mena administracije i usluga. Sa stanovišta društvene stratifikacije Ksenija Petovar napominje ovde distribuciju društvene moći prema populaciji, budući da se radi pretežno o zaposlenima u federalnim, republičkim i FORUMIMA federacije.

Na pomenutom Debatnom klubu, dr Sreten Vujović je dodao još neke dragocene podatke, kao što su: 87% stanova u društvenom vlasništvu; prosečna površina stana oko 58 m²; sunce, zelenilo, prostor i najskuplja tehnologija, kao što su standardizacija, prefabrikacija, tipizacija, su naveli dr. Vujovića da prokomentariše da je u POLITIČKOM GRADU - DRUŠTVENA MOĆ stvorila najviši standard za POVLASĆENE.

Jedini problem koji se ovim podacima stavlja pred konkurente je činjenica da ovaj «rajski grad» ne može sebe da izdržava, pa se kao NUŽNI ZAHTEV nameće da se mora učiniti PRODUKTIVNIM. Na koji način - to je stvar KONCEPTA RAZVOJA.

Ekološki kontekst

U ekološkoj strukturi Novog Beograda, nesumnjivu dragocenost predstavlja već pominjana zelena masa, koja u pretpostavci može biti lako poveza na i sa Velikim ratnim ostrvom i sa Rakovicom i sa Bežanijom i zemunskim zaleđem. Međutim, ono što je ostalo malo po strani u inicijalnim tekstovima, a za šta ima dovolino elemenata, je novobeogradska poljoprivredna tradicija koja još uvek nije pot­puno zaboravljena. Meni je, na primer, vrlo lako da zamislim jedan novi tip oglednih poljoprivrednih površina, koje nisu klasična pri­marna aktivnost, već posredstvom novih tehnologija, baza kvartalne biotehnološke produkcije LABORATORIJSKOG TIPA, ali takve ide­je ćemo ostaviti konkurentima uz ostalo.

Odavno je poznato da je Beograd, pa i Novi Beograd HIDROFOBI­CAN GRAD. Da je ovo nova pojava, povezana sa drastičnim zaga­đenjima voda, pri kojima se u savskoj vodi zaista za 45 minuta može razviti fotografski film, to bi imalo neko logično pokriće. Me­đutim, opšte je poznato da je Beograd svojim rekama davno okrenuo leđa i uvek se planerski ponašao kao da ne poseduje edensku dispoziciju sa ušćem dve moćne reke. Možda je ovaj konkurs prilika da se i tu učini radikalni rez u gradskoj politici, pa da se konačno u ekologiju unese malo ekonomije. Mislim da se od konkurenata svakako očekuju određene ekonomsko-ekološke sugestije koje bi bar pokušale da razreše pitanja EKSTERNALIJA – dakle: ko, kome, u kom stepenu i «po koju cenu» zagađuje sredinu. Možda nije nerealno očekivati ni sugestije konkretne raspodele eksternih troš­kova u radu koji se uopšte bavi ekonomkim bićem svoga zamišlje­nog grada na Novom Beogradu i pretpostavkama njegovog budućeg RAZVOJA.

Saobraćajni kontekst 

U saobraćajnom sistemu Novog Beograda, zaista je centralna pri­medba u PREDIMENZIONIRANOSTI. U tom smislu stoji ocena prof. D. Mladenovića o uzajamnoj blizini bulevara velikih profila i maloj dubini blokova. Dr M. Perović[1] navodi i podatak da je na Novom Beogradu - 87,5% individualnog automobilskog saobraćaja U TRANZITU, dok je recimo u «krugu dvojke» u Starom gradu taj procenat 40%, dok se 60% odnosi na «stanare» u ovom krugu. I zaista, ko je ikada pokušao pešice da pređe Novi Beograd u prav­cu sever - jug, shvatio je da se auto-put zaista pojavljuje kao «nepremostivi klanac» u strukturi Novog Beograda. Sa druge strane, još je žalosnije što i vozači na auto-putu, ako žele u Novi Beograd, imaju sličan osećaj da se sa auto-puta ne može «sići», pogotovu ne «tamo gde si hteo» - U tom smislu je izvesno da je nužna saobraćaj­na «reorganizacija» Novog Beograda, prevashodno recimo OBILAZ­NICOM u širem regionalnom krugu, što bi omogućilo da se auto­- putu, kako to kažu saobraćajci, «skine rang» i da postane BRZA GRADSKA ULICA.

Leonid Lenarčić[2] daje još neke interesantne sugestije za razrešavanje saobraćaja Novog Beograda, «Primarni i magistralni pravci beo­gradske saobraćajne mreže se u centralnom delu Novog Beograda koncentrišu [...]» - smatra Lenarčić – «[...] Nedostaje stanica međugradskog i prigradskog AUTOBUSKOG saobraćaja, aerodromskog saobraćaja itd. Formiranjem ovakvog saobraćajnog terminala, plani­rani centralni potez SIV-Ž. stanica ne bi bio  «slepo crevo», već SAOBRACAJNI ZGLOB - stecište jugozapadnog kvadranta beo­gradske saobraćajne mreže. Po Lenarčiću PEŠACKI SAOBRAĆAJ uopšte nije regulisan, niti funkcioniše, distance od po 600 metara između semafosiziranih raskrsnica i «ortogonalno slepilo» saobra­ćaja pešaka su nedopustivi. U centralnoj zoni Lenarčić se zalaže za PARALELNI i DIJAGONALNI pešački saobraćaj koji prati osnovne tokove, a ne slepu matricu.

---

[1] Miloš Petrović, Iskustva prošlosti, Zavod za planiranjerazvoja grada Beograda, Beograd 1985.

[2] L. Lenarčić, «Urbomorfološka analiza centralnog dela Novog Beograda [...]», inicijalni tekst u raspisu konkursa.