NAŠA SREDNJA KLASA U ZEMLJI ČUDA

PROLOG

U svojoj prvoj knjizi iz 2000. godine pod „signifikantnim“ naslovom :

„KAKO NAJLAKŠE UPROPASTITI SOPSTVENU KUĆU – u fazi gradnje naravno“,

koju je maestralno ilustrovao Bob Živković – kome nikad ne propustim da opet zahvalim -

naveo sam jednu, kasnije jako često korišćenu (citiranu) opasku, a mnogi moji prijatelji su kupovali po desetak primeraka knjige da bi ih poklanjali svojim investitorima – a da im ja 
(kao autor) – na odgovarajućoj strani „overim“ svojim potpisom da su oni TI. Citat glasi :

„Nisi postao GAZDA kad napraviš mnogo para ili imanja – nego onda kad počneš

 da plaćaš PRAVE stručnjake – DA BI TI SLUŠAO NJIH - A NE ONI TEBE !!!“

Tako dok mi nestrpljivo čekamo da GAZDA napiše svakome - temu za „domaći“,

naša srednja klasa kojom se ovde bavimo – bojim se strepi kao Alisa u zemlji čuda.

Zato vam i postavljam svoj tekst u nastavku – objavljen prvi put jula 2009 – u stručnom

časopisu ARHITEKTURA 139 – u okviru kolumne od 24 nastavka pod nazivom :

„Anatomija destrukcije graditeljkog zanata“ – kao laku literaturu - u isčekivanju da čovek kome smo poklonili potpuno poverenje, pozove nekog stručnjaka - a ne političara

– da ga bar konsultuje o problematici - određenog resora buduće Vlade SPASA !

Uživajte u malo „beletristike“ – odmorite se od teških tema „na prazan stomak“ !!!

RAZBIJENO  OGLEDALO LUISA  KAROLA

Beše petak – pazarni dan, modro svanuće je nagoveštavalo prijatan dan, 24 ' C, potpuno vedro, sa Košavom 2 – 4 m/sec. Alisa je pre prvih petlova krenula ka izlazu iz njene male varošice - glavnim (ulaznim ili izlaznim) drumom, zavisno već od toga da li Vi Alisinu varoš doživljavate kao domaćin – ili kao gost. Obukla je najlepšu haljinu sa žiponima koju je imala – jer je pošla da postavi svoju tezgu na drumu na kraju grada, gde će do 07:00 sva mesta za vašarske tezge biti popunjena – a do 09:00 više nećeš moći iglu da baciš, a da ne padne na nekog pazardžiju. Ponela je izletničku korpu punu najlepše izheklanih i uštirkanih šustiklica, jer je ona u tome bila „velemajstor“. Ne samo da je završila Fakultet za heklanje – nego je sve četiri godine studija bila suvereni nosilac „Zlatne Hekleške“ – bez konkurencije. Ona je svoju laku montažnu tezgu postavila vrlo brzo i pošto nije bilo „žive duše“- odskakutala je do čika Mitrove radnje, u prvoj kući - na vruć burek i hladan jogurt.

Vraćajući se posle par minuta - Alisa iz daleka ugleda kako nema njene tezge – oseti laku drhtavicu - kao neko pucketanje oko svoje aure - i prođe kroz neku barijeru sva bordo u licu. Htela je da eksplodira jer je njena tezga bila bačena u jarak, a na njenom mestu (koje je nasledila još od babe) - neki ludi, ogromni Beli Zec – postavio je svoju tezgu sa belim kožnim rukavicama, lepezama i okačenim kineskim satovima za džep na muškom prsluku ! Bio je strašno debeo i videlo se da se uopšte ne hrani „zdravo“ – za njega je Duško Dugouško bio Gospodin i to sa velikim „G“ ! Još uvek nije bilo nikoga na drumu, pa Alisa poče očajna da plače potocima suza. Njene divne uštirkane, kao sneg bele, upeglane šustiklice bile su bačene okolo, najpre po blatnjavom jarku, ali što je više plakala one su počele da „otiču“ niz šanac – u kome nastade pravi potok od Alisinih suza.

Nije mogla da veruje da niko nema poštovanja prema mestu za tezgu koju je ona nasledila od bake pre tri generacije. Mislila je u sebi Alisa : „Pa nije moguće da ovde nema nikoga ko bi zaštitio sto godina staro vlasništvo od ovakvih gadnih debelih“ ... Alisa se ponovo okrenu mestu svoje tezge - kad Zecu ni traga ni glasa – nije mogla da veruje!!! Dok su njene divne šustiklice, bespovratno oticale potokom njenih suza – na istom mestu sada se nalazila jedna još gadnija debela prugasta Mačka na novoj tezgi koja se ugibala pod njenom težinom, dok se ona neprekidno cerila. Imala je ogromne bele zube koji su se caklili i stalno je (delimično nestajala), kao da je preko nje (tamo – vamo) neko stalno prevlačio plašt Harija Potera koji te čini nevidljivim. Ona je dakle ležala preko cele tezge, dok su na četiri stuba krova tezge i kanapima između visili manji i veći kavezi raznih ptica koje je nahvatala od kanarinca i vrabca, preko svih vrsta papagajačića do Tvitija !!! Ptice su bile skamenjene od straha, jer nisu znale koja će prva doći na red - mada je izgledalo da ogromna mačka uskoro neće smeti da pojede ništa više – jer će pod njom tezga prosto da se sruši!!! Niko ne ume da objasni zašto – ali ovi „mali ptičiji spomenici“ su jednog trenutka prešli vrhunac kulminacije uvrede Alisinih osećanja, tako da je ona bez razmišljanja krenula da nađe nekog u Upravi Vašara - ko će rešiti njen problem.

Prekoračujući potok svojih suza pun šustikli - ponovo je osetila krckanje kao da je prošla kroz neku membranu idući oko čika Mitrove burekdžinice, prema centru varoši. Usput je kad joj je već propao pazarni dan, pogledala u tašnicu da li je trebalo da završi još nešto u varoši, kao što je recimo plaćanje nekih računa (dok su svi na Vašaru) i slično. Zatim uđe u Poštu - jer je morala da donese zakasnelu uplatnicu (pošto su joj „odsekli“ telefon) nije mogla da veruje da Pošta nema nadzor svojih uplata – nego je vreme građanina „najjeftinije“ - pa im mi donosimo papirnu uplatnicu „na noge“ – u vreme Interneta. „Ko u ovoj zemlji zbog koga postoji – pomisli u sebi, Država da rešava probleme građana – stvori uslove za proizvodnju nacionalnog dohotka, ili građani da pune Budžet – šta god Država radila sa Budžetom 
– o čemu građani nemaju pojma - od izbora do Izbora? 
A država samo cedi „suvu drenovinu“ - ništa više !?!“

Konačno je došla u Upravu Vašara da reši vlasnička i prava neometanog korišćenja poseda. Zatekla je tri reda od po nekoliko desetina ljudi – u srednjem preko stotinu ! U levom redu čekali su oni koji vade nove lične isprave - tu su radila dva šaltera, bilo je zakazivano, pa je red tekao relativno mirno i bez nervoze.U desnom redu su se izdavale registarske tablice tezgi na Vašaru i tu je išlo vrlo brzo, jer je čekalo vrlo malo ljudi. U srednjem redu međutim, među preko sto ljudi, vladao je potpuni haos. Tu se čekalo produžavanje registracije korišćenja istih tezgi od strane višegodišnjih korisnika, u kakve je spadala i Alisa...(ne kao nesuđeni vlasnik mesta) - nego kao „stalni korisnik“ !!!

Kao i u Pošti i ovde je od pet šaltera radio samo jedan, ali su ljudi bili neuporedivo nervozniji, razdražljiviji, svadljiviji – da ne poveruješ. Ralog je bila pre svega ta osoba koja je radila za jedinim otvorenim šalterom – a koja je jedan predmet radila po 25 minuta, da odkuca pet podataka na jednom formuralu i  upiše jedan datum u korisnikovu knjižicu. Posle svaka dva – tri predmeta ona bi se digla i odšetala negde, stalno gunđajući da ni pauzu ne može da koristi. Preko sto ljudi u četvororedu je bilo na ivici da se pobije međusobno oko redosleda, dok su obilato biranim rečima pominjali Vladu u kojoj od 24 ministarstva, samo 10 ministara ima odgovarajuću STRUKU – ne kvalifikaciju! Pominjali su kako parazitska birokratija živi od BUDŽETA koji im oni pune, a ne radi ništa osim što nabija sve veće takse, poreze, i namete kao u “tamnom vilajetu“ i ko zna šta sve još.... Bila je takva ludnica da su u dva navrata izašle nindža – kornjače da zavode red i da objasne da građani moraju da imaju strpljenja jer je koleginica (ona sa šaltera) po kazni sa mnogo višeg položaja poslata na šalter – pa sad malo tera inat !?! Alisa je ponovo poželela da može da se povećava i smanjuje (kao durbin) pa je kao bubica šmugnula na vrata. Pošla je kući uverena da će sutra naći zaštitu u svom strukovnom Udruženju !!!

Prilazeći svojoj skromnoj kući čija su ulazna vrata bila ukrašena biljurnim ogledalima i divnim vitražima, čula je iz svoje kuće strašnu buku (kao da je na sred ulice) – od koje su u trenutku dok je ona ulazila, popucala sva ogledala i vitraži na njenim lepim vratima. Pošto je do kuće već dostigla svoju visinu odrasle devojčice, utrčala je u dnevnu sobu i na malom ekranu TV prijemnika ugledala neku grdnu uličnu pometnju sa gomilom koja viče, mnogo policajaca i „polivanja kamerom“ da se „uhvati“ svaki detalj. Zagrlila je kao Radovan mali ekran TV prijemnika i na brzinu „pretrčala“ nekoliko kanala. Nije mogla da veruje!?!

Kao da joj je neko čitao misli : na jednom kanalu reporter je objašnjavao kako nekoliko hiljada diplomiranih heklera – od jutros jure ulicama grada, Predsednika Zemaljskog saveza heklera, da ga pita na osnovu čega decenijama prima platu – jer se reporter unosio u kameru sa papirom o registraciji Saveza, gde je zaokružio datum koji svedoči da je Savez registrovan osamdesetih godina prošlog veka. Isti akademski građani jurili su i nekog iz Gradskog društva heklera - da ga pitaju koliko su Javnih konkursa organizovali za poslednje dve decenije, za šta su uredno dobijali budžetska sredstva. Hiljade policajaca grada jurili su građane koji su narušavali javni red – umesto da rade svoj posao i jure Džordža ...Na arhivskom snimku trećeg kanala - neki tipovi su Zlatnim Ekleškama igrali pikado - jer sad svako ko kupi Diplomu dobije i ovaj (nekada) najveći trofej Zanata - samo za najboljeg u Generaciji. Alisa nije mogla da se otme utisku da je ona sve ovo „zakuvala“ !!!

Brzo je u sebi izračunala: “Pa da : samo danas - samo ja – 3 ogledala puta 7 godina nesreće, tačno 21 godina propasti moje male zemlje „kaldrmisane pameti“ ! Pa gde će mi duša ? Onda se tako strašno zaplakala - da je u neviđeno kratkom roku, uspela da se udavi u svojim suzama u sopstvenoj kući, uprkos tome što su ulazna vrata bila već razvaljena !!!

Pogledajte na kraju reportažu bivšeg III kanala RTS o gore pomenutoj knjizi :

https://www.youtube.com/watch?v=0gcoHohhobM